Ponekad, posle napornog dana, kada kuća utone u san, sednem ispred televizora (sa obaveznom casom u ruci) i prebacujem TV kanale nasumice. Uglavnom se ta aktivnost zavrsi kada se casa ispije do dna, i kada se na kraju i ja pokupim i odem da sanjam neki bolji svet... Medjutim, ponekad u tom freneticnom menjanju frekvencija koje satelit sprovodi do prostora u kome bih trebao da imam svoj mir, naletim na neki od filmova koji obavezno, neizostavno, i po stopostotnom pravilu ostanem da odgledam do kraja, ma gde se u datom trenutku u gledanje ukljucio, i ma koliko sati pokazivao moj designer

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Imao sam tu čast da radim sa Mikijem. 

Poslednji pozdrav.

 

AleXandar Lambros

Vizantijska civilizacija je, kako je to odavno primećeno, istovremeno i jedna od najslavljenijih i jedna od najprezrenijih. Često optuživana za nazadnjaštvo, mračnjaštvo i besprizorni autokratizam na vizantijsku kulturnu baštinu gledalo se s karakterističnim evropskim prosvetiteljskim nipodaštavanjem. U francuskom jeziku se i danas pridev "vizantijski" koristi za svaku nerazumljivu, formalnu i jalovu raspravu. S druge strane, suočena s materijalnim ostacima vizantijske kulture (onim koji su uspeli da prežive bezmalo sistematsko osmanlijsko uništavanje), čija je neklasična (tačnije nenaturalistička) i apstraktna estetika tako privlačna duhu modernog posmatrača zamorenog brojnim neoklasicizmima, iznova skreće pažnju na svu raskoš i bogatstvo vizantijske umetnosti koja pak na najrečitiji način svedoči o kulturi koja ju je iznedrila.

 

Hau mač voč ?

« Bila jednom jedna devojčica i zvala se Crvenkapa. Bila je mlada, lepa i glupa. I to naročito ovo treće, jer mladost je prolazna, lepota je relativna a samo je glupost večita. Kako je lepo biti glup reče glista i pade na trup. Sirota je devojčica bila toliko monumentalno zaostala da je mislila da se deca prave od 3 kila mesa iz kasapnice »*

Danas je engleski jezik isto što je u vreme Sterije i Pokondirene tikve bio francuski. Ljudi koji ga govore nepismenoj svetini deluju mnogo obrazovanije nego što zapravo jesu i izazivaju

Da li vam se ikada desilo da ste plakali od lepote. Da li ste ikada doživeli da umetnost izazove tu emociju u vama. Ja sam sinoć plakala. Od lepote. Opet. Retko mi se dešava da nečija umetnost uspe da nađe to specijalno mesto odakle izvadi taj specijalan osećaj ultimativne lepote koji se izliva svuda po vama sa vašim suzama.

Često ljudi plaču kada čuju neku pesmu koja ima tekst sa kojim mogu da se poistovete ili ih podseća na neki događaj iz njihove prošlosti ili....nešto tome slično. To ne mora u svojoj suštini biti vrh umetnosti. To je nešto što samo u vama rađa tu emociju i nešto što je samo vaš doživljalj. Vrhunska umetnost izaziva istu emociju uzvišenosti kod svih onih koji su imali sreće da je dožive. Neke podigne toliko visoko da im ne preostaje ništa drugo nego da plaču.

Početak hladnog i tmurnog decembra 2014. ogrejala su i prosvetlela

 

Mjuzikl "Mamma mia!" premijerno je prikazan krajem marta u Pozorištu na Terazijama i o tome je Optimist opširno pisao u prošlom broju. Interesantna činjenica vezana za srpsku verziju mjuzikla je da lik Harija, kojeg glumi Dragan Vujić Vujke, nekim neverovatnim čudom ili možda elektrošokovima postaje heteroseksualac. Hari, jedan od trojice s kojima je glavni lik Dona kao mlada imala ljubavnu aferu i dobila ćerku Sofi, pred sam kraj originalnog scenarija saopštava da mu je Dona bila prva i poslednja žena s kojom je bio: "Dona, ti si bila prva devojka koju sam voleo. Ali, bila si i poslednja devojka. Vidiš, postoje razne porodice. Tvoja je ti i Sofi. Moja je ja i... Lorens!" Tu scenu u srpskoj verziji nećete videti, jer je reditelj Jug Radivojević odlučio da Hari bude heteroseksualac i završi sa Doninom prijateljicom Tanjom, koju glumi Dušica Novaković.

Zamislite da se tehnologija razvila u alternativnom smeru i da još uvek koristi paru kao izvor energije. Stavite na gomilu raznorazne ventile, prekidače, zupčanike i druge mehaničke drangulije koje su skrajnute početkom dvadesetog veka i naterajte ih da rade. Dobićete ljupkog, otkačenog i hipermodernog Frankenštajna, vizuelno estetizovanog po svim pravilima ispadanja iz vremenskog uvrnuća.

Proljece na moje rame slijece, djurdjevak zeleni, djurdjevak zeleni… Jbg, nit proleća, nit đurđevka zelenog, ono, rame je tu ali koja vajda od njega kada se čas smrzavam kao da su me ostavili na Antarktiku na jedno pešes godina da se adaptiram, čas se znojim kao da kulučim neprekidno. Kako izdržavam, kako te promene izdržavamo svi kad bi i čelik popustio! Pošto živim u gradu asfaltiranom i zabetoniranom, visibaba, kukureka, jagorčevina i lastavica, notornih vesnika Proleća, nema ni u tragovima, štono bi rekli hemićari. Umesto vesnika, ja imam Vesića