Do not go gentle into that good night,
Old age should burn and rave at close of day;
Rage, rage against the dying of the light.

(Dylan Thomas)

Ovo nije lula, niti je učeni osvrt na život i delo Dilana Tomasa prigodom stogodišnjice njegovog rodjenja. Za to će se, verujem, pobrinuti drugi, vičniji pisanju od mene. Ovo

 Salvador Dali, Crucifixion (Hypercube)

“...Ja imam Euklidovski zemaljski um, i kako sam mogao s njim rješavati probleme koji nisu s ovoga svijeta? I savjetujem ti da nikad ne razmišljaš o njima, dragi Aljoša, posebno ne o Bogu, bez obzira postojao on ili ne. Sva ta pitanja su potpuno neprikladna za um kreiran na ideji o samo tri dimenzije.“ - Ivan Karamazov, „Braća Karamazovi“ FM Dostojevski

 Koncept viših dimenzija, ako izuzmemo raznorazne teološke predodžbe nebesa i sličnih nadnaravnih krajolika, u striktno formalnom smilu izvorno je skopčan sa matematikom.

Dobar deo života sam proveo u Ateljeu 212. Čak mogu reći da kad pomislim na pozorište, pomislim na Atelje. Još u mladosti sam odlazio na predstave zahvaljujući kartama koje je otac jednog mog prijatelja dobijao preko sindikata. Zbog tadašnje  mladosti najverovatnije nisam razumeo sve što je iz grla glumaca dopiralo do mene ali sam uprkos tome srećan što sam odrastao baš uz tu prašinu, pokretni krov, miris i najvećim delom magiju velikana. Kasnije su ta odlaženja u Atelje postala nezaobilazna potreba, pa sam neke predstave gledao po nekoliko puta. Šta neke? Skoro sve.

      Tačno se sećam muke kad sam izašla iz bioskopa posle filma Kids, davne 1996. Nisam imala decu, nisam bila ni tinejdžerka, a ipak me udario u glavu i ošamutio. Moji prijatelji su drogirane, izgubljene, nevoljene, promiskuitetne 12-godišnjake komentarisali sa: Ma, pusti male Amerikance, ovo je namerno preterivanje, umetničarenje radi šoka... malo je ovakve dece! Na nekom potpuno iracionalnom nivou osećala sam da to nema veze ni sa Amerikom, ni sa Srbijom, ni sa umirućim 20. vekom nego sa stavom prema životu. A on mi je bio blizak.

      Za neke od nas svet nikad neće biti udobno i sigurno mesto.

Iliti: šta da kaže jedna, nesmirujuća, ljuta, besna i očajna: tri-dana-na-bensedinima-majka svom detetu koje je mesecima učilo, dok su drugi kupovali gotove testove?

Питер Хилтон, деветнаестогодишњак који је прекинуо студије на другој години факултета и обрео се у тиму Алана Тјуринга у Блечли Парку, није имао брата у прекоатлантском конвоју којем је претио напад немачких подморница управо у тренутку кад је Енигма, шифра коју је немогуће разбити, напокон разбијена. Ова измишљена судбина је само једна од многих неистина и бесмислица које су убачене у причу о Алану и Енигми без икакве потребе -- баналивудизација која је сама себи сврха.

john-alan-peter

* * *

Vladimir Tatlin - Spomenik III Internacionali

мамга О гроомног, скоје год стране да га мерите исто. аи подебоје. сећам се увојски каце купамо и капетан мирко је пар пута навратио да га види дога сапунам. шта капетан и мајор кирета. присећам се наиме једног летњег дана доксам се настражи сунчо ( неко истурено стражарско, до мојега  важно, место наивици шуме) а он се пришуњо у обиласку да ми је честитао и похвалиоме кад га разбезекнут спазијо. и дао ми, подуши добар, два прекореда изаласка уград.војска ме онда прозвала сурлаш а ја се чудијо баш имам нос невелик, само сам тек тек клопав, па ваљда збогтог на слоневе поцећам.

Po čemu sve pamtimo omiljene filmove? Šta je to što ih izdvaja od drugih? Da li su to samo režija, scenario i gluma? Ja volim one reditelje koji vode računa i o malim stvarima u svojim filmovima. Prošli put smo diskutovali o poljupcima za pamćenje. Osim poljubaca, u velikim filmovima obično pamtimo i prvo pojavljivanje glavnog glumca / glumice. To je trenutak kada može da vam zastane dah. Tako sam se bar ja osećao kada sam prvi put ugledao Ritu Hejvort u filmu "Gilda".  

Prvo pojavljivanje glumaca u filmu je jako važno. Ono može mnogo toga da nam kaže o samom liku, ali i o filmu. To prvo pojavljivanje može od nekoga da napravi zvezdu. Malo je reditelja koji temeljno promišljaju kako će uvesti svoje glavne likove u priču. Neke glumice i glumce ću pamtiti baš po tom jednom kadru.

Sada možemo da se prisetimo nekih od nezaboravnih pojavljivanja u istoriji filma: