Odmor je određeni broj dana koji te deli od nastavka tvog života. Ko kaže da to nije tvoj život! Samo je lišen viškova i manjkova, poznatih mesta i napornih bedekera usred neizvesnosti.

Trenutno radim na projektu u Rumuniji.

Dva puta mesečno idem na dugi vikend kući u Francusku.

Naravno, jedva čekam da vidim familiju , igram košarku sa klincima, obidjem cveće u bašti i sve što uz to ide.

I svakog trećeg putovanja odem kod frizera.

Dok sam bio stalno kod kuće nisam ni primećivao tu regularnost šišanja i svega što uz to ide.Sada primećujem.

Negde krajem prošlog veka, intenzivno sam živela u Ljubljani. U rasejanju. Ono je uticalo na moju emotivnu stabilnost, na neobjašnjive sklonosti prema svemu što bi moglo da podseća na maticu, iako se tada u istoj nije dešavalo ništa što čovek ne bi trebalo da bez žaljenja propusti. Ono malo kao i ja rasejanih, sa kojima sam se družila, patilo je od iste boljke. Zbog toga smo delili zalogaje prošvercovanog ajvara kao prosforu, pravili večere od svega što je »od kuće« uspelo da prodje pored fitopatoloških, graničnih radnika, prenosili jedni drugima pakete, pozdrave, poslednje aktuelne porodične vesti, i naravno jedva čekali da se iz domovine pojavi neko koga bi mogli da ugostimo, da mu pomognemo i posle sat vremena druženja utvrdimo da smo rod rodjeni.

Pre nekih mesec i po dana bio sam na otvaranju samostalne izložbe jedne moje koleginice u Blok Gallery u Bloku 45, palo čestitanje, fotkanje, otvaranje... izađem ispred Galerije da zapalim, Vlada mi donese stolicu. Sedim, pušim, ispred mene Đole, Dorđe Arnaut, vajar,

                     edit

Na današnji dan rođen je Dušan Makavejev, jedan on naših najvećih reditelja. Slučajno ili ne, ovih dana Criterion je objavio box set sa tri njegova filma pod nazivom Free radical. U kompletu se nalaze filmovi: Čovek nije tica (1965), Ljubavni slucaj ili tragedija sluzbenice P.T.T. (1967) i Nevinost bez zastite (1968). Pa kad već neće niko od naših...

Teks je iz najnovijeg, julskog broja časopisa YELLOW CAB

Šta radite ako imate ludu komšinicu koja voli da gleda snimak suđenja u Hagu do tri ujutru sa prilično pojačanim zvukom? Nema baš mnogo mogućnosti: meni omiljena, lupanje u zid, više nema smisla jer je inače veoma izdržljiva grčka farba počela da se ljušti. Druga varijanta, zvanje telefonom ili zvrndanje na zvonce nema smisla jer neće čuti od televizora. Čak ni policija ne pomaže; digli ljudi ruke od lude žene. Kažu "jes’ luda al’ je bezopasna".

Ja probao i četvrtu varijantu, onu očajničku. Pošto su nam prozori jedan pored drugog, pokušao sam univerzalnim daljinskim da joj ugasim TV. Izgleda da ni daljinski nije baš toliko univerzalan kakvim ga predstavljaju. Probao sam sa još par zaostalih od prošlih televizora (s novim baterijama, konačno!) ali ništa.

I tako, sedim u sobi i kroz zid slušam odbranu onog čije ime ne spominjem i shvatam da mi je jedino rešenje da i ja pustim TV, vrtim kanale i čekam da prođe. Ima da tužim RTS za duševni bol. Što ne puštaju snimak ranije da se penzioneri ne pate toliko, a i mi s njima? Sad bar znam šta Drakula i njegove ljubavnice gledaju (osim ako nemaju nekoga za večeru).

Interesni Kazki je dvojac-družina uličnih umjetnika iz Kijeva, koju čine  AEC i Waone.

Njihov umjetnički put vodi od klasičnog slikarstva, preko radova na enterijerima, te muvanja po kijevskoj uličnoj art sceni, gdje su i izgradili svoj jedinstven, bajkovit  i za modernu urbanu umjetnost pomalo atipičan izraz.

Imam običaj ili bolje rečeno običavam da svakih deset, ponekad i petnaest godina, ponovo pročitam određene knjige, odnosno određene pisce, odnosno sve što su napisali. U takve pisce spadaju Beket, Marcel Proust, James Joyce, Čehov, Tornton Vajdler, Varlaam Šalamov, Mišima, Danilo Kiš, Andrić, Eko, Borhes, Tabuki, Hajne i naravno moj dragi i omiljeni Bohumil Hrabal. Do