[Помисли нешто потпуно другачије]

„Секс је унутрашњи дијалог изговорен наглас.“

Секс је највише очaравајући елемент човековог устројства. Ономе ко је направио секс код човека треба дати награду за надживотно дело. Да је секс једино чаробно што на свету постоји, то би био довољан разлог и оправдање за постојање света.

U Vujaklijinom Rečniku stranih reči i izraza, pod odrednicom mistifikacija, piše: n. lat: Mystiffication, Obmanjivanje, obmana, prevara, zbunjivanje, književna prevara, književna prerušenost. Na Vokabular, beta, od reči do reči je prepisan Vujaklija.

Iako u osnovi jeste neka vrsta prevare, obmane, mistifikacija je dobila i svakog dana dobija sve više varijacija i širi se neviđenom brzinom! Primera je tušta i tma i bilo bi iluzorno da ih ja ili neko drugi klasifikuje, poređa, podeli po sličnostima i tako šta.

Skoro sam posle duže vremena ponovo čitao Čas Anatomije Danila Kiša. Danilo se u Času na najkonsekventniji, precizan, analitički, i nadasve duhovit način obračunava s polutanima i mediokritetima akademskih i književnih titula, crtajući im i demistificirajući sopstveni rad/delo ali i njihov kvazi naučnokniževni pristup istom! Po ko zna koji put, iznova sam uživao čitajući Danilove rezove mentalnoknjiževnim skalpelom! Ovo a propos Vujaklijinog: Književna prevara, književna prerušenost!

Znate ono, kad se divimo u američkim filmovima kako deca lepo pevaju, glume i plešu? E znate šta? U ovoj postavci deca to isto tako dobro rade kao u filmovima.

Ne bih da vas zamaram pričom o tome kako sam pronašao ovaj Borhesov tekst, koji do sada a pročitao sam sve što je kod nas, mislim i na bivšu nam domovinu, objavljeno, ni u jednoj od tih knjiga nisam našao. Imam neverovatna iskustva sa knjigama! Čudni su i misteriozni putevi knjiga i književnih dela. Davno, zaista davno, neko je zaboravio da mi vrati tada za nas kultnu knjigu, Heseovog Stepskog vuka. Ili je prosto ukrao. Bilo je to vreme kad smo razmenjivali knjige i ploče. Prolazile su godine, ja sam često mislio na Stepskog vuka, sve dok dvadesetak godina kasnije odjednom dobih snažan poriv da uđem u (nekadašnju) Knjižaru/antikvarnicu u zgradi SANU, sećate se - ugao Knez Mihailove i Đure Jakšića.

Zaljubljen u ljubav 

Kad bih imao jedan komadić života, 
dokazivao bih ljudima koliko greše 
kad misle da prestaju da se zaljubljuju kad ostare 
a ne znaju da su ostarili kad prestaju da se 
zaljubljuju. 

Kenguri sumnje,

Obrnutim redom,

Konzerve nežno otvaraju....

[Сваки човек је важан]

...колико је, ево, времена прошло, откад те је твој народ убио? Народ који си толико волео. Колико, ево, већ времена твој народ истрајава у злу који ти је починио? Колико већ дуго настоји да га оправда?

Е, мој Чајковски, натерао те је да целог живота живиш у страху. Присиљавао те да заробиш своју способност да волиш. Довео те до ивице колапса угуравши те у брак са погрешном особом. Намерио се да уништи твој дух. Твој народ.

Često se pitam kome se zapravo obraća umetnik, trenutku ili večnosti? Da li su svi ti osmesi, apoteoze, zalasci, izlasci, žitna polja, suncokreti, zvezde, nebesa i dubine samo trenuci zarobljeni ili trenuci produženi u večnost. Da li se jednom odsviran zvuk ugasi ili nastavi večno da treperi u bezglasju, negde iznad svesti, uhvatljiv samo onome ko ga prizove.