- остани у аутобусу, крајолик ће се променити ( Ms Džejmi Li Kertis)
О, високи самогласник ,21. слово азбуке, ми некако овог пута чучну за наслов поста обзиром да пружа могућност да се пoсредством Њега укаже на нешто ....као ,оно ,прстом...те отуд неуобичајености у наслову.

 Deco volite li brzu vožnju?

Pa sad da kažem iskreno, nije bila brza,ali je bila luda.

sam odluku, rešio sam da prestanem da pušim! Istog trenutka mi padaju na pamet reči Marka Tvena: Ništa lakše nego ostaviti duvan, ja sam to do sada uradio bar stotinak puta.

Nikada nisam bio alkoholičar, pijandura ali sam se alkohola rešio lahko lagano biće uskoro 26 godina. Nisam imao nikakve krize, bilo je kao da nikada u životu nisam popio ni čašu Loze.

Ali duvan, cigarete!!! Posle infarkta nisam pušio skoro četiri meseca. Nastavio sam sa pušenjem kada nisu uspeli da mi probuše arteriju.

Čekaj! Doneo sam odluku, dakle obećao sam sebi!

Često mi je, sa onim svojim večitim osmehom, objašnjavao kako će otići: "Znaš, dušo, samo će me naći za pisaćim stolom. Kad neko uopšte primeti da me nema danima. Ili ako komšije osete neprijatan miris..."

Nije se bojao odlaska. Bojali smo se mi, koji smo imali čast da mu budemo prijatelji.

Otišao je upravo tako kao što je i rekao. U sred pisanja. Samo što je dama sa kojom je tada ćaskao shvatila da ne odgovara, alarmirala prijatelje i vrlo brzo je otkriveno da je umro. Baš kao što je i živeo. Pišući.

Ponekad samo tako dođe kraj.

Proljece na moje rame slijece, djurdjevak zeleni, djurdjevak zeleni… Jbg, nit proleća, nit đurđevka zelenog, ono, rame je tu ali koja vajda od njega kada se čas smrzavam kao da su me ostavili na Antarktiku na jedno pešes godina da se adaptiram, čas se znojim kao da kulučim neprekidno. Kako izdržavam, kako te promene izdržavamo svi kad bi i čelik popustio! Pošto živim u gradu asfaltiranom i zabetoniranom, visibaba, kukureka, jagorčevina i lastavica, notornih vesnika Proleća, nema ni u tragovima, štono bi rekli hemićari. Umesto vesnika, ja imam Vesića

Комшије кажу да је наш крај некада био за пример. Марика-нени, кућепазитељка и једна од најстаријих станарки наше зграде, често са сетом у гласу говори о једном другачијем времену, без аутомобила, опушака и пластике. Када је љута, баци оштар поглед низ улицу и прекорно, више за себе, али ипак довољно гласно, каже како су нам,