Ja volim tvoje grudi. A sta ima lose u tome sto mastam o tebi? Bez uvrede, ja mastam te 

Samo da ih ne prejebu. Vodicu  te u Indiju da razgledas svet.

Ja volim tvoje grudi.. Bez uvrede, ja mastam te.

 

Hladne i cvrste. Oci u mraku. Bez uvrede. Ja, mastam te. 

 

mr. loader ima da kaže:

 

Zanimljiva je priča o gospođi iz Kragujevca kojoj je skinuto sa bankovnog računa 80.000 dinara radi neplaćenih kazni za parkiranje po nalogu potražioca „Parking servisa“ zbog čega je ona bila jako nervozna i ljutita jer je navodno nisu o tom činu predhodno i na vreme obavestili. Akcenta je u njenom viđenju stvari na neobaveštavanju a krađu koju je izvršila, za te pare je parkirala svoj automobil bar nekoliko stotina puta, ne doživljava kao nešto loše i uopšte je nije stid da o tome javno protestvuje   

U novinama koje su to objavile naslov slučaja je „SKANDALOZNO, NE BIRAJU NAČIN DA NAPLATE KAZNE”.

Dašak vremena, tj dašak po dašak su mi doneli radost slušanja vesti u krevetu kad se probudim „prerano" za ustajanje, ali prekasno za dodatno uranjanje u san. I onda me te vesti munjevito uspavaju, i to duboko, pa često bace u neko kontekst-senzitivno sanjarenje.

Jutros je tome kumovala vest kako je neki policajac u Australiji, dal u tridesetim, znači ne pripravnik, taser-m (visokim naponom) raspalio po 95 godina staroj bakici u tamo nekom staračkom domu. U svoju odbranu je rekao da jeste, bakica se jedva kretala uz pomoć hodalice (walking frame), ali je imala nož za stejk u ruci. Bakica je pala, udarila se i sada je u kritičnom stanju.

 

Pardon, u vesti na koju sam ja naišao se ne kaže „starački dom", nego „end of life facility". Ja sam mislio da su starački domovi to po definiciji, ali sada mi se čini da su širi pojam i da pored ovakvih ustanova kao u ovoj australijskoj priči postoje i druge vrste biznisa na tu širu temu. Ja imam dobro ime za jedan takav: Pretposlednja šansa.

 

Многи су говорили да је било лудо скроз.

 

Да, било је то у оном срећном времену, срећних људи, осим оних које је жуљала политика, породица неоптерећених шта се догађа Микију из Купинова, Кији Коцкар или каквој пластичној сексуалној радници и безбрижне деце  која су скупљала слиџе, играла ластиш, фудбал и жмурке.

Žulja me danas nešto, nikako da ga se oslobodim. Nisam od onih što se femkaju i očekuju da ih neko ubeđuje – kad nešto mogu i hoću, pristajem bez uslovljavanja, ali kad kažem ne mogu stvarno tako mislim i onda me izludi zapitkivanje zašto, kako i kad ću moći. Jer se osećam ružno i neprijatno mi je i jedva se uzdržavan da se ne proderem – e sad neću iz inata.

I verovatno vam se dešava da nekim ljudima sto puta učinite ono što traže i to je normalno. Ali prvi put kad to iz nekog razloga ne možete nastaje prava mala tragedija, sa sve onim durenjem i nabijanjem osećaja

 

Svratim ti ja sa prijateljicom u neku poslastičarnicu - kafić na piće i pade mi pogled na kolače. Onako malo gladnjikava naručim jedan sa šlagom. Posle drugog zalogaja mi došlo da odustanem, ali ne!!! Sve sam pojela, prokletinja alava. I one tri kugle šlaga! Ona žena fina, malo licnula i ostavila. Kaže, ne može, baš je jela pre nego što je izašla iz kuće. Uffff, meni tu bi nešto neprijatno, kao da čujem mamu pre tri’es i kusur godina.

Spremimo se mi, tako,  da krenemo kod nekog u goste, ma nećemo da noćimo, samo malo da posedimo, a ona nas pita jesmo li gladni.