Izgleda, posmatrano iz današnje perspektive, da su komunisti, u procesu preuzimanju vlasti u nekadašnjoj Jugoslaviji, bili neka gadna sorta ljudi, delujući na liniji najtotalitarnijih ideologija XX veka. Ne ponovilo se!

Ne žurite sa osudom da sam ja preslobodan u izražavanju, pa da, u stilu blogokolege Drage Kovačevića, tražite da mi se oduzme autorska opcija (on je to nedavno radio, poor soul,  kada mu se nije svideo moj blog o Nataši Kandić). Nemojte, nije fer! Jer, moja namera nije da vređam ičija osećanja, niti da ikome solim pamet, već da ukažem na neke svoje - začuđenosti.

 

Ušli su I rekli joj da podje sa njima; nisu je  pitali ni kako se zove. Uzela je, bez reči, crni kaput koji je doživeo I bolje dane I krenula. Imala je u ormanu bundu, čak dve, ali nije bilo vreme za bunde; bio je april I bilo je vreme crnih kožnih kaputa.  Rat je otišao na zapad, daleko od Beograda ali je nova vlast još raščišćavala račune sa bandom;  došao je red I na sitnije sumnjivce, za kolebljivce će vreme tek doći.

Grubo su je izvukli iz prljavog ruskog dzipa iako se nije opirala, tek da joj pokažu koliko su moćni. Sa istom

S vremena na vreme sin mi kaže: Nikad neću zaboraviti ono kad si mi pekao ribu na užarenom kamenu!

Imao je tad sedam, osam (?) godina. Ne sećam se više razloga ali na more smo išli sin i ja. Drugaricina drugarica, inače rodom iz Sućuraja na Hvaru, dogovorila se s majkom da nas ova primi na dvadesetak, mesec dana, naravno uz plaćanje. Nije bilo skupo a i u ono doba sam imao pristojnu lovu. Avionom do Splita, autobusom do Drvenika i feribotom do Sućuraja. Drugaricina keva imala kuću na grebenu, s jedne strane se spuštali na plažu a s druge silazili u luku i grad. Bilo nam lepo al' ovaj moj k'o priključen na struju!

Milan Nikolić

Primadona medijskog besmisla, Kim Kardašijan, u poslednjoj epizodi jednog u nizu svojih rijaliti programa ubrizgala je sopstvenu krv u lice. „Volim da probam sve zbog čega ću izgledati mlađe i osećati se lepše“, kategorična je tridesetdvogodišnja Kim. Mladost je sama po sebi lepa, ali je lepota bez mladosti danas nezamisliva. Kako lepo stariš – nekada je bio ohrabrujući kompliment a danas teška uvreda na koju se odgovara histeričnim dodirivanjem lica i pitanjem – Zar se toliko vidi?

      Tačno se sećam muke kad sam izašla iz bioskopa posle filma Kids, davne 1996. Nisam imala decu, nisam bila ni tinejdžerka, a ipak me udario u glavu i ošamutio. Moji prijatelji su drogirane, izgubljene, nevoljene, promiskuitetne 12-godišnjake komentarisali sa: Ma, pusti male Amerikance, ovo je namerno preterivanje, umetničarenje radi šoka... malo je ovakve dece! Na nekom potpuno iracionalnom nivou osećala sam da to nema veze ni sa Amerikom, ni sa Srbijom, ni sa umirućim 20. vekom nego sa stavom prema životu. A on mi je bio blizak.

      Za neke od nas svet nikad neće biti udobno i sigurno mesto.

 

Ja sam vaš Vođa. Ako me volite, biće vam lakše. Grešite ako mislite da ja sebe volim više nego što ćete me vi voleti. Prljavi ste i glupi i niko vas ne voli. A evo ja, jedino ja, prihvatam vas kao svoje, neradnici moji, bagro draga. I sam sam potekao iz ove sujeverne i primitivne sredine, što me čini jednim od vas. Ipak, sudbina i Bog su hteli da vam ja

Naslov je skroz naskroz pogrešan! Ampak zakaj pa ne? 

 Mislim da je već vreme, zašao sam u godine koje su bliže osmoj nego sedmoj deceniji, koja je pri kraju, dakle, da je vreme da se i ja ispovedim. Verujem da će većini od vas ova ispovjed izgledati suvišna i nepotrebna, jer je, iz mog dosadašnjeg blogorada, moja seksualna orijentacija više nego jasna. Ipak, zlu ne trebalo. Da, i ja javno!

Nije

Koleginice i kolege, imamo iznenađenje!
Naš blogokolega Nikvet objavio je knjigu, i to, ako ćete mi verovati jaaako zanimljivu. 

Ko smo mi? Žmu i ja... i svi oni rođeni sedamdesetih ..i ranije... Ovo nije blog o dobrim, starim vremenima... Jer ta vremena kad smo intenzivno "izlazili" nisu ni tako stara, a nisu bila ni tako dobra. Odrasli smo u malom gradu, osamdesetak kilometara od Beograda. Počeli smo da izlazimo početkom onih kriznih, nesretnih devedestih. Naš grad je nekako zaobišao prvi nalet turbo-folka, dizelaša, sponzoruša i sveg jezivog kolorita uobičajenog za predstavu o tom vremenu. Nije da ih nije bilo... ali su bili znatna manjina. A i mesta za izlaske strogo su nas razdvajala...  Bilo je cool (mislim

Na šta bi mogli ličiti svet i život u vreme kad naša deca i njihovi vršnjaci budu imali unuke?

Zatim, dok njihovo "ja", tj "ja" tih praunuka, bude razmišljalo o sličnim pitanjima šta li će "ostali" u njihovim glavama raditi? U kojoj će njihovoj pop-istorijskoj fijoci stajati brendirani praroditelji? Kako će, emotivno, biti vezani za prošlost?

„Art washes away from the soul the dust of everyday life" - Pablo Picasso

Dok jednog dana i ta prašina ne postane umetnička!?