Oh kako ne podnosim prologe, klizave podloge, nekrologe, obloge i bolove, beskonačne dosadne monologe, monodrame i golove iz ofsajda, protivnike Prajda i podele što polove, pulovere, Range Rovere, Blackburn Roverse, Versus, Ellesse i Puma, ne podnosim Adidaš, Odidas i Fulla, sve bivše pripadnike JUL-a od kojih jednog posebice, uzane bokserice, japanke, kožne papuče, kada telefon mjauče, osvrtanje na juče i prekjuče, morone iz sitkom serija osim ako nije Ešton Kučer

Ma imam ja i svojih trenutaka sreće. Nije da nemam, nego mi malo neprijatno da priznam. Čitam svašta, slušam šta ljudi govore i nekako zaključujem da je to sramota. Sad, valjda došlo takvo vreme, okrenula nam se pamet. Nešto čega smo se pre desetak godina stideli sad postalo preporučena vrednost, a ona mala, obična ljudska sreća predmet poruge. Primetila sam ja to odavno, samo nisam bila dovoljno pametna da primenim. Što bi rekli – nisam imala viziju. Lepše mi bilo da se uljuljkujem u laži, u nerazumevanju da se sreća meri nekom priznatom jedinicom, najbolje konvertibilnom.

O Denisu Ciplenkovu, najboljem armwrestleru današnjice,  u par navrata sam već pisao na blogu. Jednom prilikom to je bilo baš u nekom od tekstova istoimenog serijala, u kom sam apostrofirao njegove ekstremno snažne bicepse. E, upravo u disciplini striktni biceps pregib, Denis je oborio decenijama star rekord CT Fletchera (od 102kg). Novi  rekord sada iznosi 113kg.

Pored vec pomenute kumice i pisanja na ovom blogu, ovo leto mi je donelo bas mnogo novih stvari. Novi posao i mali pomak u toj hijerarhiji, na gore naravno ;) novi stan tj. iselila sam se konacno iz zloupotrebljavane sobe studentskog doma i iznajmila poprilicno pristojnu i povoljnu garsonjeru, guram lagano moje politicke ambicije pa dobih i prvu funkciju, imam par novih prijatelja "u trendu" te konacno imam musko za opustene izlaske. Jedino sto stagnira je emotivni iliti intimni zivot. Rasterala sam i ono malo ljubavnika sto je imalo zivaca da se bakce sa mnom. Jos mi se samo nabacuju

градоначелник драган ђилас данас је гостовао у "кажипрсту" и причао на разне теме. кога интересује вероватно се има наћи на b92.fm-у. ништа спектакуларно. мој коментар би био музички интермецо доле и порука boys don't cry.

Ne podnosim ni pozajmljivače ni zajmodavce, lažne prijatelje i punoglavce, spermatozoide u bide, istina, mora ponekad, da pobedi, pa zato ne podnosim poraze koji se odraze na nečiji život i priključenija, zvona i praporce, konce i saborce, ratoborne, rastvor borne kiseline, sline i ljude sline, ceđ i sluz neprane vagine, brda i doline, mora i planine, pogotovo ne podnosim da l’ je stiglo proleće, zlu slutnju koja obleće, avion koji poleće, Pilote i Kiki bombone, šalone i ešalone, spuštene roletne i spuštene pantalone u seksu od kojih mogu samo da padnem, pomene pometnje, smetnje u prijemu, smetnje u slanju, jednu Tanju, jednu Sanju i jednog Nemanju, sasvim lično, ništa polovično, ne podnosim poslovično poslovne banke osim kada ne priznaju da potkradaju stranke, što se, priznaćete ipak ne dešava

 ... izgleda da je došla godina i vreme za novu kapitalnu investiciju ... da najzad proširimo ovu baru ...

U profilu, negde pri kraju, napisao sam da moja žena ne čita ono što pišem, čak i ne voli moj način pisanja, izbor tema...To dakako nije cela istina! Postoji određena vrsta osmeha, pogleda, koji mi kazuje da je nešto ipak pročitala i pre nego mi to sama kaže.

сећам се, када смо доперјали у изру, тамо, јуна 1999. (мада сам ја већ увелико био шуњалица овде још далеке и бистибојсне, саботажне 1995.), да су нама, избеглицама из демократском америком бомбардоване србије приредили дочек у прес-клубу аеродрома, и да је ту један од представника наше емиграције, данас виђени припадник јеврејске заједнице у србији одржао говор, који смо склепали успут у авиону. у суштини, тамо смо, с врата неба, накрпили одлазећег премијера, бибија нетанјахуа, због тога што је прихватио албанске избеглице, а нас, српске јевреје је истретирао као грађане друге класе. биби је отишао с тог шоуа за медије црвен и бесан као рис, успут рекавши "склоните ми овог малог милошевића", отишавши демонстративно са сцене у заборав.

Da mi je da se negde skrasim, jednog dana. Da mi je da pustim negde koren, bez žaljenja za nekim drugim mestom u kom sam živela, i pomislim – e, ovde je moj dom. Za ovim sam tragala celog života i znam da će mi deca tu naći sreću. I ostati. Pa i da umrem odmah posle te misli, ne bi mi bilo žao. Ni malo. Samo da osetim kako pripadam negde svom dušom. I da mi deca tu pripadaju.

Umorna sam od ovog lutanja i selidbi, od prilagođavanja, rastanaka i povremenih kratkotrajnih susreta sa dragim ljudima. Od grčevitog traženja prijatelja u poznanicima. Od želje da kažem – idem