Moj prijatelj Majkl, rođen je i živi u SAD, predaje istoriju evropske književnosti na uglednom Univerzitetu Viskonsin. On nikad nije bio u Srbiji, otadžbini svojih predaka, ne govori srpski jezik, ali psuje isključivo na srpskom. Majkl srpske psovke, vešto i na pravom mestu, ubacuje u čist književni engleski, kojim se isključivo izražava čak i u svakodnevnoj konverzaciji. Njegovi prijatelji naučili su sve srpske psovke, čak i one koje nemaju svoj pandam u engleskom jeziku, kao naprimer: «Jebem ti oca kroz oca».

Dečakove čarape su počele da nestaju. Svaki dan po jedan par. Prve nedelje niko nije ni primetio, ali na kraju druge, u subotu, kad je počelo ponestajati čarapa u ladici, a nisu se mogle naći ni u prljavom vešu, stvar je izbila na videlo. Dečak nije umeo da kaže gde su i kako nestaju. Uostalom njega čarape i ne iteresuju previše - rekao je da ne treba brinuti, nije ni siguran da mu uopšte i trebaju.

Prvo i osnovno pravilo kaže  - i ne pokušavati. Baciti eventualne tablete za spavanje u đubre. Pomiriti se sa svojom nesanicom i biti u dobrim odnosima s njom. Čitati nešto. Pisati, svejedno. Gledati filmove. Bančiti na kraju krajeva - zaista nije važno šta ćete raditi u svojim noćima, sve dok vam te noći ne počnu da kvare dane. Dok, dakle, ne pravite budalaštine tokom noći (a najmanja je budalaština bančiti da se razumemo) zbog kojih će vam u narednim danima život biti zagorčan (ako imate i svedoke svoje budalaštine, na primer)  nikoga se ne tiče šta vi to radite noću,

AleXandar Lambros

Cosmotaliban

 
Kada smo bili deca jedna od glavnih zanimacija bila je da otkrijemo iz koje zgrade moze da se izađe na krov.

Mislim da nas je mnogo stvari u isto vreme vuklo ka gore. Otkrivanje novog prostora gde nema gužve, pogled sa najviše tačke zgrade ka noćnom nebu. Zvezde su delovale bliže. Mogućnost da sa visine gledamo automobile, ljude i čitav grad kako diše u daljini.

Kad smo malo porasli neko je provalio sunčanje na krovu. To se upražnjavalo neko vreme sa sve

komentar :
"Nego, kad promislim mnogo smo poverljiviji prema veterinarima i manje ih kritikujemo, nego lekare i zubare. Hm, zanimljivo:)))"
odgovor :
"Mislim... to sve ide u isti koš, koji se u krajnjoj liniji zove : “nemaju pojma” - možda ne zubari .... ispada : što im više bola naneseš & više para uzmeš.... više te poštuju....?"

   Naš narod oduvek uzgaja poseban afinitet prema "ljudima u belom". Imam utisak da im se dive i mrze ih u isto vreme. Polazeći od toga, primetio sam da imamo nekoliko uigranih kombinacija koje

Razlika izgleda velika, na prvi pogled, 10.6%, ali je 44.7% ogroman procenat. Hajde mi što niti gledamo više TV mimo filmova, drama i dokumentaraca, nego ni jedan Škot koga ja poznajem i koga sam pitao za mišljenje niti je hteo nezavisnost, niti je pratio vesti, niti je verovao da će nacionalna zajapurenost otići ovoliko daleko.

Kao i u većini zemalja što su ili razvijene ili su na pragu razvijenosti, iako sam ja nikakav znalac, višegodišnja borba za nezavisnost je delo vrlo malog broja istinskinh nacionalista iz domena politike, bogatstva i pseudo elite. Ego-trip. Prosto ide protiv zdrave pameti o svesti o boljem životu većine običnih ljudi.

Znate onaj osećaj kad ispadnete ovca, znate da vam se neko smeje a ne možete mu ništa? Odnosno, mogli biste ali skuplja dara nego mera...

Odem na nekoliko dana u jednu poludivlju zemlju. Nije baš ni Afganistan ni Liberija, izgleda prilično civilizovano, svaki dan sve bolje... Pogotovo što je ta zemlja meni oduvek draga, ljudi su generalno prijatni, gostoljubivi... Većina, kao što će se ispostaviti.

Sastančim

Milan Nikolić

Ko životari na Parnasu, a ko se bahati na Olimpu savremene srpske književnosti (deo prvi)

"Njegov minhenski stan je bio jedan predivan penthaus u šumi.Bukvalno sve se uključivalo na daljinski."

"I da ne zaboravim Hyatt. I on je bio deo nas"

                                                                     Marijana Mateus, Amuage, p.134;190