Nekada se u svemu znalo reda. Ne kažem da se ne zna i danas, ali mi nekako bilo sasvim zgodno da upotrebim baš ovu rečenicu. Nije ni bolja ni gora od ostalih koje sam mogla da napišem, ali mi je, eto, prva pala na pamet i nije bio red da je zanemarim.

               Nemojte da se usudite ni da pomislite da otvarate moju kutiju. Ne dozvoljavam. Zabranjujem. Ne dopuštam. Nikako.
               Zašto me tako gledate, kao da ne razumete o čemu vam govorim? Naivni ste? Glupi? Pravite se blesdavi?
               Nije nego...
               Budite srećni što je poklopac na njoj trenutno čvrsto zatvoren, pa mogu da vam govorim gotovo mirno, tek ovlaš stisnutih usana i jedva nešto kroz zube.
               Inače..
               Mislim da ne bih garantovala za svoj izbor reči.

Ne poštuje starije; ne poštuje renome; igra neizgrađenim mangupsko-folirantskim stilom. 

Siledžijski udara lopticu, i namerno gađa ćoškiće. 

Ukratko - Majstor!

Jedno sasvim obično prolećno popodne nakon kiše - V. drema u dnevnoj sobi, ja se dokono motam po kući. Munja laje k'o pomahnitala, već me ozbiljno nervira. V. je već iznerviran – dal može iko da prođe ulicom, a da ona ne zalaje? Munja je udomljena nakon jedne saobraćajke u kojoj je ostala bez oka i teško povredila karlicu. Rekli su da nema šanse da preživi u azilu, nejverovatnije će je uspavati ako se neko ne sažali i udomi je. Sažalila se moja deca i eto je kod nas. "Tata, dajte joj šansu da preživi, kad te molim! Mama, ako je niko ne prihvati, uspavaće je. Molim vaaaaas,

Volite li da pijete čaj?

Nemojte se prebrzo nasmejati i reći kako postavljam glupo pitanje.

Nije moja namera da popularišem pijenje čaja (definitivno, ima boljih stvari od čaja - za pijenje, he, he, he), već da ukažem da sam se nedavno prilično oduševio čitajući jednu knjigu na temu - čaja. Knjiga ima prost naziv, prost da prostiji ne može biti: "KNJIGA O ČAJU", a autor je Japanac Kakuzo Okakura.

Kako sam u poslednje vreme, pišući o istočnjačkim religijama, umnogome u «japanskom fazonu», ne mogu a da kratko ne ispričam ovo moje vidjenje «Knjige

Lela je imala srce veće, toplije i mekše od njene najveće i najlepše pufnaste krofne.

Danas sam je se opet setila, dok sam popodne  na terasi grickala klot bruskete, i zalivala svaki zalogaj popodnevnim nescafe-om s malo mlekca, da podmažem izgrebano grlo. Prolećna dijeta me baca u očaj, alimoraaam...

Gledala sam u to čudo  i grozotu od prepečenog hlebnog testa, i sanjala o onom drugom testu za krofne, mmmmm...onom pufnastom, mekom,  punom vazduha s većim i manjim rupicama, koje je tako majstorski pravila moja Lela.

      Tačno se sećam muke kad sam izašla iz bioskopa posle filma Kids, davne 1996. Nisam imala decu, nisam bila ni tinejdžerka, a ipak me udario u glavu i ošamutio. Moji prijatelji su drogirane, izgubljene, nevoljene, promiskuitetne 12-godišnjake komentarisali sa: Ma, pusti male Amerikance, ovo je namerno preterivanje, umetničarenje radi šoka... malo je ovakve dece! Na nekom potpuno iracionalnom nivou osećala sam da to nema veze ni sa Amerikom, ni sa Srbijom, ni sa umirućim 20. vekom nego sa stavom prema životu. A on mi je bio blizak.

      Za neke od nas svet nikad neće biti udobno i sigurno mesto.

Пошто сам управо стигао из Оџака, места у ком се данас одржава празник демократије - ево само пар цртица карактеристичне атмосфере са лица места:

- читав град и околна места (дрвеће, куће, капије, помоћне просторије, излози, саобраћајни знаци...) излепљени изборним плакатима, углавном са ликом главног изборног фаворита и највероватније и новог градоначелника у народну познатијег по имену: "Вучић за Оџаке"

U poslednje vreme baš me smaraju politički blogovi. Leto, vrućina, nestrpljenje dok dočekam da prođu još ove dve nedelje do godišnjeg, fudbal... Dobro, napraviću patriotski izuzetak kad Međunarodni sud presudi da je Kosovo Srpsko i da će svi Albanci biti trenutno evaporirani Eljiptonom (tajno oružje srpskog prijatelja Žirinovskog, Vladimira Voljfoviča) i kad