Na pocetku: 

Tiborov kutak za zen trenutak: Svaki trenutak - dobar ili los - u zivotu zapravo je ucitelj. I to vrlo dobar ucitelj. To jest: sve sto nam se u zivotu desi - necemu nas nauci. Barem za one koji podpadaju pod reci koje nam belezi Sveti Matej Evandjelista:  qui habet aures audiendi audiat!

Domaćica u opštim  crtama

 Ponekad se pitam kako su naše majke sve stizale.. radile, čitale nam bajke, peglale muževima košulje, svaki dan imale za ručak kuvano. Ja kad uspem tri dana za redom da skuvam nešto, ponosna sam na sebe kao da sam odbranila magistarski na nekom privatnom fakultetu. Ako je sva tri dana i jestiv onda sam ponosna kao da sam isti odbranila na državnom.

Čokoladni poljupci, angorski šalovi, ljubav i strasti

      U svakoj generaciji postoje ljudi kao predodređeni da nadrastu i sredinu i vreme u kojem žive. Luiza Spanjoli bila je jedna od takvih ličnosti. Rodila se davne 1877. godine , u siromašnoj porodici prodavca ribe, u Peruđi, gradu u tada nerazvijenoj regiji središnje Italije - Umbriji.

Prišli su im sa ledja. Nisu ih ni primetili. Pedja je osetio kako ga neko udara u glavu. Okreće se i vidi kako drugi zamahuje motkom na njega. Uspeva da podigne ruku i spreči direktan udarac u glavu. Janko skače na trećeg, a Sale koji je u tom trenutku prelazio ulicu uspeva da odgurne četvrtog.

Mesto dešavanja: Kragujevac, glavna ulica.
Vreme: 19 30.
Uzrast: šesti razred.

p.s.
I napadači su tako negde - šesti razred.

Neko od odraslih je odreagovao i oterao klince.
Ponavljam: oterao klince.

   Ako hoćeš da upoznaš ljude, da vidiš stvarno kakvi jesu, onda ne izlazi iz kafane. Pre 30-ak godina tašta mi je u nekoliko navrata dobronamerno uputila primedbu, u vidu pitanja „zašto svakog dana moraš u kafanu.„ Moj odgovor je bio iskren „da se vidim sa ljudima i prijateljima, dogovorim posao, saznam ono što sam propustio, odigram koju partiju karata, i naravno, uz sve to, nešto popijem.„ Bilo je tako. Kafana je institucija duše, mesto rasterećenja, oduška, bezbrižnosti, iskrenosti, inventivnosti...na čijim se vratima misao povučena spolja prekida i počinje druga namenjena i važeća samo za taj prostor. U njoj se rađaju specifični odnosi, alkohol nema veze sa tim, u kojima nije bitno ime, reč je neprikosnovena, razgovor otvara začepljene „retorte„ čovek otkriva sebe do srži...a šank pamti nedovršene slučajeve i sledeći put podseća gde se stalo, nutka pomoć kao starije čeljade deci bombonu.

Zabraniše Prajd...

Očekivao sam to i zato ni retka nisam napisao u ovom periodu priprema. Država je, bože me prosti,kapitulirala pred  nasilnicima i najcrnjim konzervativizmom, parohijalnom svešću i pameću.

Osmogodišnja vladavina Borisa Tadića morala je do ovoga stići. To silno stavljanje prepreka samom sebi, ta vrednosna dezorjentacija, to stupčenje u mestu, ta besmislena savezništva "sa čaršijom na sve četiri strane".

Mrak je, teški balkanski mrak, moja gospodo. A po mraku je prirodno da se spava. Laku noć...

Uobičajena motociklistička solo tura krivuda po teškoj zabiti rasprostrtoj izmedju dve savezne države, Kolorada i Vajominga. Puteve biram grčevito se držeći kraja leta i izbegavajući početak jeseni. 

Bilo je to pre nekih mesec dana, kada je Kukusigameni Girl (pogađate, moja ćerka od 17 godina), došla i rekla da njen dečko M. ima bend. Pa dobro, šta je to mene  briga što dečko ima bend?! Osim što sam i ja imao bend i što sam po ceo dan svirao. “Lepo, lepo”, rekao sam i da bih izgledao zainteresovano upitao: “A šta sviraju?” I ona, kao iz topa opali: “Ska!” Ska? Sećate se da sam pisao blog o Ska muzici?