Kad god se osvrnem unazad, vidim sve same revolucije, revoluciju  do revolucije. Doduše, tu i tamo, iz prikrajka, vreba me i pokoja kontrarevolucija.  Kao senke prate me kroz ceo život. Danju kao senke, a noću, kao noćne more. Da bih se tih senki i noćnih mora otarasio, odlučio sam da napravim popis svih revolucija u kojima nisam učestvovao.

Kad je, ono pre možda godinu dana, Vuk Jeremić, zagužvao sa Hrvatskom, iz političkih razloga dakako, dodao je tome i ličnu notu i kazao da nikad ne bi otišao na godišnji odmor u Hrvatsku.

 

"Mislim da građani Srbije trebaju ići na odmor na ono mesto koje je u skladu s njihovim, pre svega, materijalnim mogućnostima, ali i tamo gde se osećaju sigurno i gde su dobrodošli", kazao je tom prilikom za "Pres"Jeremić, sugerišući i ostalim građanima Srbije da ne idu na letovanje u Hrvatsku.
Osećaj sigurnosti je zaista koliko objektivni stav,

Jelena ućutka molitvu u sebi, da oslušne čuje li se šta pred kućom. Tišina. „Ode li, ne bilo ga. Možda se pred kućom pritajio?“ Ne sme iz onog zaklona da izviri, pa reši da čeka dok se neko od Ljubičine čeljadi ne pojavi i hrabreći se tiho ponavlja: „Naić’ će neko, sigurno će neko doći. Ne more baksuz do vijeka pred kućom oklevati."Ko zna kol'ko je vremena drhtuljila, od straha i  hladnoće što joj se kroz  kroz mokru odoru uz noge pripila, pa se tiho pridiže i načini par koraka, kad je novi bol presavi. „Rano je, nije još trebalo da počne“.

I ništa Milanko zadugo ne odluči.  Uto dođe vreme da opet s Aleskom na put krene i Jelena opet sama ostade. Zove je Ljubica da joj se u kući pridruži, bar noću sama da ne bude. Ma kakvi, ni da čuje Jelena neće. Zainatila se da neće nikom pomoć moliti, a i navikla na mir Milankove kuće, a kod Ljubice vazda neka gužva i galama. I skolila je neka malaksalost, otkad je otežala, mogla bi po ceo dan u krevetu provesti. Zna da ne valja, da joj dete lenjo ne bude, pa se od sna brani tkanjem i neke poslove po avliji izmišlja, a kad je baš savlada – spusti se na onaj jedini

 Jesenas joj Milanko doneo trubu pamuka, da od nje spremu za dete opravi.  Ih, da joj je znati šta će biti, mogla bi vezom košuljicu ukrasiti? Povazdan se Jeleni iste misli prepliću, il’ se pita što joj pod njedrima raste il’ mašta kako  se u svoj dom vraća. Od one Jefine posete samo joj je to u pameti, kako Milanka s Obrenom da izmiri. „E, kad bi dao Bog da se njih dvojica nekako slože, valjda bi i meni babo oprostio.“ Al’ od tih misli je tuga pritiska, jer sluti da će Milanko i Obren jedan drugom teško popustiti. Onda spusti ruke sebi na stomak i šapuće:

Odgovor ne znam, ali znam ko zna. Pravo znanje nije samo da poseduješ pravu informaciju, nego i snalaženje kada je nemaš da znaš koga da pitaš. Pošto je Bog odavno rekao laku noć Srbiji teško da mogu da dobijem ovu informaciju iz prve ruke. Da “dođem Bogu na istinu“ samo zbog ove informacije još uvek ne žurim. Preostaje samo jedan jedini način. Preko franšize ili ti posrednika, našeg dragog sveštenstva.

Smatrao je da ne može da živi ako ne rizikuje. Ako ne rizikuje život. Svakodnevno. Otkrivao je ljudske strahove, borio se sa njima i pobeđivao... Stavljao se iznad njih. 

Osoba A: Jugi, Srbin, generacijama iz Prizrena, danas izbeglica, član odreda od 1954. godine, bio starešina Saveza izvidjača Kosova i Metohije

Osoba B: Oki, Turčin, deda po majčinoj strani Crnogorac, iz porodice starosedelaca, član odreda od 1968. godine, sada rukovodi odredom

Osoba C: Kujtim, Albanac, član odreda od 1970. godine, uvek tu kad treba

Osoba D: Đafa, svi misle Albanac a on Turčin, član odreda od 1982. godine, neizbežan

Osoba E: Hipi, Rom, sasvim drugačiji od nadimka koji nosi, član od 1968. godine, najveći veseljak

Osoba F: Salja, Albanac, član od 1978. godine, najmirniji od svih, ali poslovno najuspešniji

Ustao sam negde posle 6. Subota pred Vaskrs, dan pre toga sam sa detetom i ženom došao u tazbinu. Obećao sam ženi još dok smo se zabavljali da ćemo ili Božić ili Vaskrs proslaviti kod njenih. Obećanja ispunjavam.
Tast (u daljem tekstu deda) je već stavio kafu. On obavezno počinje dan uz kafu i čašicu rakije.

Uvod

WingTczun (izgovara se VingČun) potiče iz južnog Šaolin manastira. U posebnoj sali Wing Tczun Dim (sala večitog Proleća) su trenirali samo najiskusniji manasi borci i razmenjivali borilačke tehnike.

Stil je postao poznat tek pošto je manastir Šaolin izgoreo (oko 1700 g.), a ime WingTczun je generacijama u   tajnosti prenošen u familijama i klanovima. tokom pedesetih godina je postao dostupan široj publici u Hong Kong-u.

Dve forme:

Fizička forma koja trenira snagu,fleksibilitet i opšte zdravstveno stanje. Pored toga uči udarce neverovatne snage