Bilo je izvesno samo to da će umreti. Način na koji će umreti, međutim, mogao je sam da odabere - mogao je sedeti i gledati prelepu panoramu Njujorka sve dok se ne uguši od dima ili dok ne izgori. Ako bi to preživeo nekim čudom, mogao je dočekati da se zgrada sruši. On je odabrao da se baci kroz prozor sa visine od skoro pola kilometra. Zašto?
          Ono što ovu fotografiju čini jezivom nije prizor

 

 

Očekivala je tako nešto. 

I bilo je blagog golicanja u nozdrvama.  

Ali tu je naš prijatelj

MIŠEL PLATINI!

 

ono što uvek imam - a najviše se uplašim - kada se uplašim da sam ga - izgubila

i voljenje vode - u svim nijansama

i nabrajanja - njena

 

Fotografi su nekad, sa istom ozbiljnošću, kao stari majstori kičice, proučavali prizor koji su hteli da ovekoveče. Osmišljavanje motiva za fotografisanje bilo je jako važno. Takođe je bilo važno šta će se naći na staklenoj ploči ili celuloidnoj terci, a šta ostaviti izvan fotografskog okvira slike.

Proces razvijanja filma i pravljenja fotografije bio je skup i trebalo je da čovek bude zaljubljenik, da bi se u to upustio.

maksimalno me zabavlja kada čujem  od svojih obaveštajkinja na blogu kako dogmatično šabanstvo priča o meni ovo i ono, ono, pritajeno madafakerski, iza leđa. doživeo sam da me štuje hrvatska diplomacija, dok mi moja rođena čarlija. ali bože moj, u svetu postoji jedno carstvo, i u njemu caruje glupanstvo...

 

Sticajem okolnosti, prošle nedelje sam imao zanimljivu polemiku sa aktuelnim ministrom spoljnih poslova Vukom Jeremićem. U sredu, 22. februara 2012. u Medija centru je održana promocija knjige Duška Lopandića „Regionalne inicijative i multilateralna saradnja na Balkanu" u izdanju Evropskog pokreta. Kao jedan od prisutnih novinara postavio sam pitanje autoru knjige da li se u njoj bavio i saradnjom između Srbije i Kosova. Takođe, postavio sam mu pitanje kako on gleda na ovdašnji tretman Srba južno od Ibra, naročito na odnos prema Srbima - ministrima u vladi i poslanicima u parlamentu Kosova. Pomenuo sam da mediji u Srbiji njih pežorativno nazivaju „Tačijevi Srbi", a veći deo javnosti - izdajnicima.

Sretnem Jovudokrova jesenas u našem rodnom gradu i čovek mi ispriča kako je preko neke naše turističke agencije za debele pare dobio posao u Španiji. Fizički doduše, ali Jovadokrova u tom trenutku nije imao mogućnost da bira.

Lepo se tamo snašao i htede, kaže, posle da im se zahvali u medijima što su mu to omogućili, ali niko nije hteo da objavi njegovu priču, pa čak ni fotografiju. Kažu, žalimo slučaj, jer se dotična turistička agencija već reklamira kod nas i jedan je od stalnih komintenata, tako da joj vaša reklama nije potrebna.

He, pa nisam ni ja