“ jedino svetlo ,kojima ni svemoćni mrak nije mogao ništa ,

 njene oči ,

 u kojima se ogledao ,

mesec ,

do maločas obešen na svodu kao luster

sada ,  raspolućen ,kao ja

u njenim očima umesto zenica  ...

Devedesetih, kad je shvatio da neće studirati, a nije ni bogat...prodavao je lavandu. Metodom od vrata do vrata.
Mirisni paketići lavande, ubrani ko zna gde, spakovani levo od nigde, za malo dinara, ispred vaših vrata!
Dobar dan...dobar dan...lavanda za vas, voilà! Slatka kuca...ne ujeda?!
Savršeno uvrnut i besmislen način da se igraš odraslog života.
Od toga je njegova soba mirisala kao poljanče, a krevet na Šekspirove sonete.
Nije ni čudo što je jedna studentkinja književnosti mislila da je to neverovatno romantično.
Inflacija, Dafina, ratovi, protesti, suzavac...i lavandizirani Šekspir.

Svako radi s onim što ima.

U vremenu u kome mora.

 "Unhappy with the elitist attitude there and penniless, he started his wandering years. He worked and lived as a shrimp fisherman on the Gulf of Mexico, factory worker in Texas, office clerk in New York City and kitchen help in London. These jobs provided his basic expenses and at the same time gave him insight into diverse ways of living. He ended up in Europe"

Sišao je sa vlaka /Trieste Centrale 21:20/, u crnini, sa ruksakom i koferom na točkiiiiće. Kupio je nekakav bezvezni sok i cigarete. Crveni marlboro. Sjeli smo u auto i odveli se dalje. Putem

Bend

Desetoro plus Karlos Santana. Tri bubnjara, bas i prateća gitara, dva duvača, klavijature, dva vokala. Svi sasvim dobri osim vokala. Jedan sa rap kretanjem i odgovarajućiim glasovnim sposobnostima, a drugi glasovno bolji, ali bez umeća da pokrene publiku. Karlos komunicira sa publikom skoro isključivo preko muzike, što je u redu, ali bendu jako nedostaje neko ko će povesti stvari u dobru žurku. 

Сцена

Градски Стадион у Скопљу, петак увече, 10. јул. Цена карте

"Hiljade Slovenaca i Hrvata su novogodišnje praznike proveli u Srbiji," izveštavaju mediji.

Prođe prvo polufinale. Meni je sada mnogo lakše. Sve je bilo na visini zadatka. Osim jednog malog filma o našim sportistima. Tu sam doživeo takav transfer neprijatnosti koji nisam doživeo od filma "Venčanje mog najboljeg prijatelja" i scene kada Kameron Dijaz peva. Da su zvali Reja Čarlsa da režira a Stivija Vondera da montira, verujem da bi bilo mnoooogo bolje. Ipak taj mali incident ne može da zaseni jedan svetski spektakl. Samo se bojim još jednog malog filma, istog reditelja, sa Anom Ivanović o Beogradu. Što bi rekli "smrt u diskoteci". Ko preživi, pričaće. Ipak svaka čast reditelju Svenu iz Švedske (poreklom iz Srbije) koji je napravio jedan veoma uzbudljiv šou.

Garnizonska ambulanta Črnomelj bila je centralno postavljena prizemna zgrada obložena tamno smedjim ukrasnim lajsnama, od ostalih kasarnskih objekata odeljena travnjakom s jedne strane, i poligonom za obuku s druge, severne strane. Pročelje objekta krasio je veštom rukom iscrtani veliki krst sa kracima jednake dužine. Očigledna želja autora, možda nekog ambicioznog vojnika iz prethodne generacije, biila je da to bude znak Crvenog krsta, on bi u skladu sa Ženevskom konvencijom objekat ove vrste štitio u sličaju agresivnog napada. Međutim, moler je umesto crvenog krsta na beloj pozadini,

Hau mač voč ?

« Bila jednom jedna devojčica i zvala se Crvenkapa. Bila je mlada, lepa i glupa. I to naročito ovo treće, jer mladost je prolazna, lepota je relativna a samo je glupost večita. Kako je lepo biti glup reče glista i pade na trup. Sirota je devojčica bila toliko monumentalno zaostala da je mislila da se deca prave od 3 kila mesa iz kasapnice »*

Danas je engleski jezik isto što je u vreme Sterije i Pokondirene tikve bio francuski. Ljudi koji ga govore nepismenoj svetini deluju mnogo obrazovanije nego što zapravo jesu i izazivaju