Tačno se sećam muke kad sam izašla iz bioskopa posle filma Kids, davne 1996. Nisam imala decu, nisam bila ni tinejdžerka, a ipak me udario u glavu i ošamutio. Moji prijatelji su drogirane, izgubljene, nevoljene, promiskuitetne 12-godišnjake komentarisali sa: Ma, pusti male Amerikance, ovo je namerno preterivanje, umetničarenje radi šoka... malo je ovakve dece! Na nekom potpuno iracionalnom nivou osećala sam da to nema veze ni sa Amerikom, ni sa Srbijom, ni sa umirućim 20. vekom nego sa stavom prema životu. A on mi je bio blizak.

      Za neke od nas svet nikad neće biti udobno i sigurno mesto.

  Sastav na temu laganu, što bi rekao gos'n Sveta Čerevićan, elem, ima nekoliko mjeseci kako sam slušao Bajkina, frontmena relativno afirmisanog i uspješnog kikindskog sastava DrvoTruo, kao gosta emisije na tamošnjoj lokalnoj radijskoj stanici koji je govorio o tome kako je zajedno sa određenim brojem sugrađana, mahom

Umetnost je uvek subverzivna i uvek univerzalna. Ugodno je zauzeti poziciju da su neka dela samo i isključivo kritika jednog sistema, režima, ideologije ili vremena u kome su nastala. Da je to istina velika većina bi imala prilično kratak rok trajanja. Na primer, [samo]zavaravanje je da je Orvel oštro pisao isključivo o totalitarizmu socijalističkog lagera [oni koji ne znaju za nikad štampani autorov predgovor prvom izdanju životinjske farme se, moguće, i dan-danas tako misle].

Film mađarskog reditelja Petera Bačoa "A Tanú", kod nas poznat kao "Krunski svedok", nije izgubio ništa od aktuelnosti četrdesetjednu godinu posle nastanka, iako opisuje sasvim konkretan istorijski period.

Paranoični režimi, baš kao srećne porodice, uvek liče jedni na druge. Za razliku od srećnih porodica nisu dosadni kao teme, kako u umetničkim tako i u dokumentarnim filmovima.

Sa „Paklenom pomorandžom” upoznao me je Zoran Živković. Naravno, posredstvom svog „Zvezdanog ekrana”. Upijao sam svaki kadar te emisije, svaku Živkovićevu reč. Znam da je isto činilo i nekoliko mojih prijatelja.



Od „Zvezdanog ekrana” do gledanja celog filma proteklo je nekoliko godina. Prvi put sam ga pogledao kao srednjoškolac, sa neke očajne VHS kasete.

posle izbora predstavnici stranaka u parlamentu pregovaraju i pokusavaju da obezbede vecinu. u srpskom parlamentu je to 126. poslanika. moguce je i tokom madata da se vecina menja, sa istim ili drugim mandatarom, koji kad dobije podrsku u parlamentu postaje premijer. mandatar se postaje tako sto predsednik republike, posle konsultacija sa parlamentarnim strankama, koje nisu ni obavezne, ali predstavljaju lep prilog sveopstem cirkusu, mandat za sastavljanje predloga vlade da nekome, skoro pa bilo kome. tako je tadic dao mandat cvekovicu, na primer.

sada imamo situaciju da je predsednik,

Nema veze sa Murakamijem...a možda i ima.

      Ovih dana sam vodila klince iz škole na onu plesnu radionicu grupe „Hajde da...". Sećate se? Plesna trupa u čijem ansamblu su i slabovidi, gluvi i korisnici kolica. Tri dečaka, sedam devojčica i ja - u novim robi di kappa čarapicama, kupljenim specijalno za ovu priliku:) Niko od nas nije znao šta da očekuje, niko od nas se plesom nikad nije bavio, većina ima dve leve noge (čast izuzecima!), ali su nas Boris i ekipa zavrteli, istresli iz gaća i opet sastavili. Mislim da niko od nas nije odatle izašao isti.

Ovih dana je Kyle Eastwood potvrdio nastup na Nišvillu 2013. Pored toga što je glumio u očevim filmovima, on je komponovao, aranžirao i izvodio muziku u dobrom broju njih. U vreme njegovog rođenja (1968) moja generacija je, opčinjena njegovom ocem, polako napuštala vrednosti klasika westerna i uplovljavala u moralne dileme revolveraša iz „dolarske" trilogije („Za šaku dolara", „Za dolar više", „Dobar, rđav, zao").
Clint Eastwood je bio prototip revolveraša kakav smo mi klinci želeli da budemo. Sve ređe smo ponavljali kultnu scenu dvoboja iz „Tačno u podne" u našim takmičenjima u brzom potezanju, ali pucati samo u jednog protivnika nije više bilo inspirativno. Uostalom, Clint ih je baš masovno tamanio. U to vreme nije bilo kineskih radnji da kupite kakvu - takvu repliku „Colta 45" koji je proslavio Wayt Erpa, Billy The Kida ili našeg tuberkuloznog miljenika Doc Holydaya (valjda zato što u dvobojima nije imao šta da izgubi).

U iščekivanju novog letnjeg hita Mamma mia! u kome poznati glumci pevaju ABBA pesme (Meril Strip, Pirs Brosnan, Kolin Firt...), sajt Defamer.com je napravio listu glumaca koji su se okušali kao pevači (pevačice) bar na filmu. Neko glumci su mnogo bolji pevači pa su otišli i snimili CD, dok su neki definitivno mnogo bolji glumci nego pevači. Dok neki bi verovatno morali da napuste oba zanimanja i nađu nešto treće, nešto kao sekretarice, kuvarice, perači prozora...

Da li vi imate omiljene pevače među glumcima? 

ako to više nekog zanima. Lista nominovanih je u atačmentu.