TV mi ne služi kao noćna lampa. Dapače, uglavnom mi ne služi ničemu i veoma retko ga uključujem. Danas popodne potpuno iz nevezanog uključih televizor i prebacih na Al Jazeera International i kroz pet sekundi se zakucah za ekran, posle 45 minuta sam se skroz raspilavio.

Morar em um condomínio fechado dá status, significa fazer parte do rol dos privilegiados que podem morar isolados e protegidos, convivendo com uma vizinhança homogênea, desfrutando prazeirosamente de equipamentos de lazer, e da comodidade de alguns serviços. (Živeti u zatvorenom kondominijumu statusni je simbol, znači pripadati vrsti privilegovanih koji mogu živeti izolovani i zaštićeni, obitavajući u homogenom komšiluku, služeći se po želji instalacijama za slobodno vreme, i imajući pristup ponekim uslugama.) (http://www.eesc.usp.br/nomads/condominio2.htm)

Ima nešto čarobno u zvuku reči Alphaville, i to ne samo za one koji su gledali Godardov film istoimenog naslova. Alpha, nešto prvo, praiskonsko, ville kao grad na francuskom, ali i grad budućnosti, postmoderna grčko-francuska kovanica sa futurističkim prizvukom. Zamislite stambeni projekat koji se zove Alphaville, koji svojim stanovnicima nudi novi model urbanog življenja, prevazilaženje postojećeg stanja, do sada neslućene mogućnosti, do ovog trenutka neispitanu vrstu zajednice. Reklo bi se - utopijski projekat.

Međutim, Alphaville kakvim ga je prikazao Jean-Luc Godard sušta je suprotnost ove slike, distopijsko mesto potuljenih svetala i neobičnih spodoba koje se po njemu muvaju, probisveta i polusveta, u kojem njegov glavni junak, Lemmy Caution, sa svojim hard-boiled izgledom, kaputom i šeširom pokušava da nađe sebi mesto. Brazilski Alphaville od Godardovog očito je želeo da pozajmi samo ime i možda futuristički feel, ali kao što to obično biva, pozajmio je mnogo više.

(ili On the Far Side of the World)

 

specijalno za blog: Branka Pavlović

U subotu uveče 20.02.2010. žiri kojim predsedava Werner Herzog, proglasiće dobitnike nagrada jubilarnog 60. Berlinala. 

Direktor Dieter Kosslick je vernoj berlinskoj festivalskoj publici pre 10ak dana, bez mnogo pompe (koju bi ovakav jubilej možda zahtevao) obećao uzbudljiv filmski put oko sveta. Bez obzira na odluke žirija, obećanje je svakako ispunio – svaka od 20ak projekcija na kojima sam ja bila, bila je ispunjena do poslednjeg mesta.

 Elektronskim displejima u festivalskom centru na Potsdamer Platzu koji pokazuju za koje projekcije je ostalo jos karata u slobodnoj prodaji, takodje dominira crvena boja – za vikend (nedelja je tradicionalno Berlinale Kinotag, dan za publiku) će se teško naći karta za bilo koji od preostalih filmova na programu.

 

Poput nekolicine inostranih reditelja pre njega, Roberto Beninji snažno se probio u američki mejnstrim 1997. sa svojim filmom „Život je lep" [La vita è bella]. Tragikomedija, čija je radnja smeštena u koncentracioni logor, prevazišla je talas skepticizma i postala kontroverzni ljubimac kritike i najisplativiji inostrani film svih vremena. Film je Beninjiju doneo oskara za najbolju mušku ulogu i značajno mesto u svakom video žurnalu o Dodeli Oskara, zahvaljujući zabavnom i otkačenom govoru povodom prijema nagrade. Ali iako je „Život je lep" predstavio Beninija većem delu američke publike, on je već bio poznato lice međunarodnoj publici i onoj koja prati nezavisni film, zahvaljujući nizu hit komedija i nekoliko priznatih saradnji sa Džimom Džarmušem [„Pod udarom zakona", „Noć na zemlji" i „Kafa i cigarete"]. 2002. godine, posle filma „Život je lep" Beninji je iskoristio svoj uticaj da realizuje raskošnu, nadrealističku adaptaciju Pinokija [„Pinocchio"] u kojoj je sebi dodelio glavnu ulogu [Iako je bio veliki hit u Italiji, film je doživeo notoran neuspeh u SAD-u.] Nastavio je 2005. sa filmom „Tigar i sneg" ["La tigre e la neve"] kapricioznom romansom smeštenom u rat u Iraku. Beninji trenutno putuje kroz SAD sa komadom „Celokupni Dante" [„TuttoDante"], one man show-om o Dante Aligijeriju i Božanstvenoj komediji. A.V. Klub nedavno je razgovarao sa uzbudljivim Beninjijem o značaju Dantea u savremenom dobu, o ljubavi u ratnim vremenima i o Džimu Džarmušu.

Lena je volela Linča a ja sam voleo Lenu. I uglavnom sam žmurio dok sam ju voleo.

Ali кada bih otvarao oči, da ne eksplodiram, često bih u sebi čitao taj tekst sa plakata zalepljenog na zidu iznad njenog uzglavlja. Dan danas mi se čini da ga znam napamet. Ona ga zna sigurno, njoj je i tada bio važan, a meni je, evo, to tek postao. Dobro se sećam tog postera, tog plakata, u gornjem uglu bila je malecna fotografija slavnog reditelja a ispod nje krupnim masnim ćiriličnim slovima pisalo je:

 

     Prilikom upotrebe termina "autorski film" (fr. film d'auteur) veoma često nastaje zabuna. Iako je ovaj termin nastao u Francuskoj još 1957. godine, rasprava o razlici između zabavnog, i autorskog filma, odnosno umetničkoj vrednosti i dalje traje. Od tada pa do danas filmski teoretičari ne mogu da se odluče da li se autorskim filmom mogu smatrati

Dokonam,

dok anđeli spavaju, pa razmišljam šta su naši praroditelji, Adam i Eva (nema prezimena u originalnom tekstu pa ne znamo koje su nacionalnosti bili, ali po geografiji sudim da su bili Indijci), zapravo napravili do te mere da smo svi potonji rođaci kažnjeni tako drastično da moramo stalno da trpimo neke boli i da živimo u nesavršenoj egzistenciji?

Gledala sam nedavno film ‘Agora', režirao Španac Alejandro Amenábar, i Rachel Weisz je u glavnoj ulozi Hipatije, filozofa, naučnika i učitelja iz Aleksandrije iz 4. veka nove ere. Hrišćani dolaze! je mogao da bude podnaslov. Helenizam je pri kraju, ne što mu se završava već - hrišćani dolaze. Rimsko Carstvo je ustoličilo hrišćanstvo kao zvaničnu religiju