U Brestu (poljski Bžešć) na Bugu, na granici između Poljske i Bjelorusije, svakoga dana radnici na željeznici prebacuju na drugi kolosijek međunarodne vozove jedan za drugim kako bi mogli da idu dalje kroz teritoriju bivšeg SSSR na širim šinama. Neznatna razlika od nepunih 9 centimetara između širine pruge od 1435 mm, kojom saobraćaju vozovi u Evropskoj uniji i one od 1524 mm kojom saobraćaju vozovi u današnjoj Zajednici nezavisnih država otkriva u ovom pravom biseru kratke forme, kako to primjećuje Marek Hendrikovski [Marek Hendrykowski] u svojoj knjizi „Umetnost kratkog filma" [Clio, Beograd, 2004], „tako duboko tuđinstvo, koje nevidljivim zidom deli dva različita sveta." Dok voz na relaciji Pariz-Moskva ulazi u stanicu, kamera slika kontrast između lijepih i veselih lica putnika, koji znatiželjno izviruju sa prozora kupea, i umazanih lica željezničkih radnika koji svakodnevno rutinski obavljaju veoma težak posao... Efektna filmska metafora o susretu Zapada sa Istokom, dokumentarni kratkometražni film poljskog reditelja Marcela Lozinjskog [Marcel Łoziński] dobitnik je brojnih nagrada na festivalima kratkog filma a bio je nominovan 1994. i za Oskara u kategoriji dokumentarnog kratkog metra. Dakle, jedna  preporuka za ljubitelje male filmske forme.

Ja protiv tradicije ne mogu. Razmišljao sam da li da pišem blog o 'aljinama, razmišljao i na kraju odlučio da ipak ispoštujem tradiciju i dam svoj sud.

Sinoć sam na twitteru napisao da modna policija treba da stoji na početku crvenog tepiha i vraća kući sve one koji su se loše obukli, a takvih je bilo mnogo. Zato vam prvo predstavljam modne grozote sa crvenog ćilima:

(click na sliku radi uvećanja)

Natalie Portman: Jeste da nosi Dior haljinu iz 1954. godine, ali ovoj haljini je mesto u sredini 20. veka a ne na crvenom tepihu 2012. godine. Zli jezici bi rekli da nije imala para za novu 'aljinu, pa izvukla neku sa tavana.

 Poštovani čitaoci ovog bloga,

sa zadovoljstvom Vam predstavljamo 4 filma. Ove filmove smo snimali prošlog leta u Berlinu, zajedno sa drugarima iz Francuske i Nemačke.

01. The Damned Yard (autori: Aleksandar M. Gajić, Elzn Hebersetzer, Velimir Mladenović, Christina Shroder, Konstantina Soldatou)

Ovaj film govori o životu radnika koji su za vreme prisilnog rada boravili, živeli u barakama u Berlinu. 

Jedna od stvari, koja je ostavila poseban utisak na mene u filmu o legendarnom Radivoju Koraću (svaka preporuka i večno pitanje - kako se toga niko ranije nije setio?) je priča o slavlju nakon plasmana u finale Olimpijskih Igara u Meksiku 1968. godine, kada Vladimir Cvetković govori o tome kako se najnoviji hit Bitlsa „Hey Jude" slušao čitavu noć, a da su reprezentativci toliko glasno pevali da pola olimpijskog sela nije moglo da spava.

Kako to dobro (čak i naivno) zvuči iz današnje perspektive. Dobra stara vremena. Sada se čovek prosto uplaši od bilo kakvog uspeha i opštenarodnog veselja.

AleXandar Lambros

Заједно са редитељима као што су Рајнер Вернер Фасбиндер [Rainer Werner Fassbinder], Вернер Херцог [Werner Herzog], Фолкер Шлондорф [Volker Schlöndorff] и Маргарет фон Трота [Margarethe von Trotta] Вим Вендерс [Wim Wenders] је био дио покрета Новог њемачког филма који је процвјетао у земљи од касних шездесетих ка овамо, али је његова каријера открила више космополитску тежњу, са посебним интересовањем за Америчку културу и еклектичне музичке сцене. [Његов први филм "Љето у граду" (Summer in the city) из 1970 године, био је посвећен бенду The Kinks]. Разбијајући ауторски калуп, Вендерс је одувијек био склон сарадњи: сарађивао је с писцем Петером Хандкеом [Peter Handke] на филму "Голманов страх од једанаестерцa" [The Goalie's Anxiety At The Penalty Kick] из 1972. и на артхаус пробоју "Крила жеље" [Wings of desire] из 1987. године, са глумцем и драматургом Семом Шепардом [Sam Shepard] на филму "Париз, Тексас" [Paris, Texas] из 1984. и филмом Искупљење ["Don't Come Knocking"] из 2005., са редитељем Николасом Рејoм [Nicholas Ray] на јединственом документарцу из 1980. "Муње изнад воде" [Lightning Over Water], те са музичарима U2 и Реј Кудером [Ry Cooder] на вишеструким пројектима.

Imam goste na blogu i to kakve! Dagi prijatelji, Piratska  partija ima reč!

U ovom tekstu pojasnićemo ko i na koji način uništava kulturnu baštinu u Srbiji. Kako je zapravo "PINK kartel" razorio kvalitetno tlo za omladinu Srbije i šta da preduzmete u vezi sa tim. Velikim uloženim naporom članova Piratske partije došli smo do bitnih podataka koji stavljaju veliki znak pitanja na legitimnost i legalnost ovih organizacija, a nadamo se da će vas oni podstaći da se i vi priključite velikoj građanskoj inicijativi za rešavanje ovih spornih problema.

Problem je kompleksan i obuhvata ne samo loše funkcionisanje pojedinih organizacija poput SOKOJ, OFPS, i PI nego zalazi i dublje u zastarelost pojedinih zakona, kriminalne radnje i mnogostruki negativni uticaj na kulturu i njeno unazađivanje.

Samo idiot može da nastavi da diže tiraž na nečemu što može da ugrožava neke ljudske živote (a i da šteti imidžu zemlje u celini). Doduše, kada se nakon konflikata preskoči podvlačenje crte, kada se ne utvrde uzroci i posledice, kada se ne osude krivci, kada se preskoči suočavanje, kada se ne prebroje žrtve, kada se ignorišu unesrećeni, kada Srbiju boli briga da uradi nešto na svom imidžu osim ako to za nju ne radi Novak Đoković - onda tu ulogu preuzimaju tabloidi kojima je u opisu delatnosti podilaženje najnižim strastima, podgrejavanje predrasuda i stereotipa, iskrivljavanje informacija, proizvodnja skandala... Pa onda nije ni čudo da Džon Vojt, otac Andželinin, bude proglašen za đaka Alojzija Stepinca, iako je Stepinac u vreme njegovog školovanja bio u komunističkom kućnom pritvoru.

Vidim da zbog prevelikog prostora koji Andželina Žoli dobija u medijima Goca Tržan i Nataša Bekvalac prete novim ispovestima. Ne znam ko je Goca Tržan, za ovu Natašu nisam siguran šta je, a ni o Andželini ne znam mnogo, ali sam načuo da je njen režiserski prvenac na dobrom putu da izazove ljutnju Srbalja onako na neviđeno. Šta će biti kad i ako film dođe ne bih ni da mislim. "To je samo jedna priča," kaže Rade Šerbedžija i mene to podseti na jedan moj prastari tekst (iz marta 2006.), koji je samo jedna priča o jednom filmu. Evo "preštampavam" ga.

Milan Nikolić

Čitavo jutro sve društvene mreže koje koristim zatrpane su montažama  srpske i hrvatske zastave ukopljene u jedan ram. Moguće je da je ljudima stvarno dosta. Moguće je da više ne mora niko da bude ubijen da bi došlo do nekakve katarze. Moguće je da ljudi više ne mogu i ne žele a ćute o gluposti koja proizvodi nasilje. Ali ne bih o tome. Godina je žestoko počela. Početak se može sažeti u nekoliko dobro poznatih reči. Prva reč je histerija. Odjekuje sa svih frekvencija, iz krugova obe Srbije, o njoj se filozofira među elitom i od nje se skapava na ulici. I proizvođačima i konzumentima histerije je dosta onoga što su stvorili i onoga što prežvakavaju od jutra do mraka. Reklo bi se histerije je previše i đavolu i đakonu ali niko da odustane.