У овој причи догађаји су истинити, али су се догодили различитим личностима.

Ако се неко препозна, то ће бити на његову одговорност.

 СРПСКИ САФАРИ

            О правој личности и способностима Станоја дуго се није знало у редакцији. Познавали смо његову физичку појаву: повиши и кошчат, бујне косе са дугачким зулуфима и кратком брадицом  чији је шпиц питагорејски издуживао лице. Знали смо да је тако и живео, по хипотенузи, док су се светачки и уметнички имиџ надметали у њему. Оне вечери у кафани, када су столови залебдели а ми уронили у срећу безбрижног постојања, Станојев уметничко-боемски лик је надвладао и, чини се заувек, ћушнуо бројанице на дно његовог најдубљег, тајног џепа.

            Чим је газда кафане почео да скупља и пребројава испијене флаше, Станоје га је позвао, заденуо му неколико новчаница у мали џеп капута и нешто шапнуо.

            Газда се усправио, погледао нас и поново нагнуо да боље чује.

            - Затараби кафану! – поновио је Станоје. – И донеси нову туру, шта ко пије.

            - Е, нека си му рекао! – огласио се заменик глодура. – Таман смо се загрејали...

            Негде после поноћи, усред наше дерњаве и пијаних расправа, пукло је велико кафанско огледало иза шанка и хиљадама блиставих стаклића, као зрнцима леда, посуло све около. Тресак је заглушио галаму, а тишина потом, уз звон понеког закаснелог стаклића, била је провалија у коју смо сви пропали, одједном истрежњени.

intro

Kažu ljudi tri puta i bog pomaže, ne verujem u Tatabradu, samo u oceubistvo, sina i nešto treće, majku, rođen kao treće dete, u porodici od pet, pet's not included, nisam progovorio do treće godine, a onda sam prvo rekao tli, odrastao sam okružen psom, mačkom i kornjačom, od svakog sam pokupio samo najbolje, bakterije included, treći razred bio je prekretnica, shvatio sam kuda ide ovaj svet i šta je smisao života, punio sam godine, kolone i baterije, sa dvadeset tri pušten u svet, sa lanca, u okolnu misteriju, Obedsku baru, punu krokodila

            Nakon doručka u hotelu odlučio sam da prošetam po okolini. Sledeće predavanje na kongresu biće tek u tri sata. Direktor ionako neće doći pre dva. Imaću dovoljno vremena.

            Na mapi ispred hotela video sam da postoje desetine kilometara uređenih staza. Sve su bile prilično slične, možda je samo na jednoj bio ucrtan nekakav most. Krenuo sam tamo. Volim mostove.

Posle otprilike sat hodanja; preko dva brežuljka i kroz dve udoline izašao sam iz male šume pravo na most.

Razočarao sam se.

ОД СТРОФА – КАТАСТРОФА ДО МАХАБХАРАТЕ

У културним круговима чест је ламент над интернетом и друштвеним мрежама да су „пуни ђубрета“. То јесте тачно, али је и нека врста „киселог грожђа“ јер је већина књижевника, осим коришћења меила и компа као писаће машине – електронски неписмена. Једина озбиљнија имена која се баве новим могућностима интерактивне и електронске књижевности су Владислава Гордић – Петковић (књига „Виртуелна књижевност“, објављена пре десетак година), недавно Марко Недић са акцентом на неколико аутора и површним општим прегледом и Мирољуб Тодоровић – творац сигнализма који подстиче нове покушаје и експерименте и подржава сигналисте и сигнализам годишњим зборницима.

* * *
I pre no što sam počeo da radim u biblioteci, prema knjigama sam imao poseban odnos. Tezu kako postoje knjige koje određuju naše živote, ova prelepa žena čula je upravo od mene. Bio sam ubeđen da o tome neću govoriti, ali ne mogu da prećutim kako su stvari među nama postale vanredno ozbiljne onog časa kad je počela da pozajmljuje moje vlastite knjige. Pri tome, posebno interesovanje pokazivala je za one koje još uvek nisam ni napisao.

Mi ga najčešće nismo svesni - ali uvek postoji trenutak kada žena pred nama počne da se svlači. Kad počinjemo bivati sve bliži jedno drugom. To je zato što se prava žena uvek skida u slojevima: najpre odbacuje predrasude, pa stid, onda lošu prošlost, zatim jednoličnu sadašnjost - gaćice dolaze tek na kraju. Ne mogu opisati spokojstvo koje sam osećao pri pogledu na njena mala, špicasta kolena dok se približavaju stolu za kojim sedim. Pa ustreptalost ovlašnih dodira njenih dugačkih, negovanih prstiju u trenucima dok preuzima knjigu. Sekunde koje smo znali da produžimo toliko da nam je delovalo kako traju satima.

Svakoga, čini mi se, obeleži neki prizor iz detinjstva. Obično nasilna scena koja potresa  ili obeshrabruje, čije se značenje ukopča tek kasnije, u zrelim godinama. Jedna takva scena odigrala se na peronu železničke stanice Beograd Centar.

            Prokop, nedelja ujutro.

"Iznenađeni smo izborom pisca koji je svojim javnim glasom potkopavao istorijsku istinu i ponudio javno suknjištvo počiniocima genocida, poput bivšeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića i lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića", navela je u saopštenju predsednica PEN Amerike Dženifer Igan." Duboko žalimo zbog izbora Nobelove komisije za književnost".

Da je Peter Handke, kojim slučajem, dobio Nobelovu nagradu za književnost 1998. ili 1989. godine pre njegovog javnog angažmana i stavljanja na stranu Srba i Srbije, a protiv NATO bombardovanja SRJ, niko ne bi imao ništa protiv, usledile bi uobičajene čestitke i izjave divljenje za Handkeov književni opus.

A o književnosti ovde i jeste reč, a ne o politici. Zar ne?

Nešto što strašno podseća na život (Kratka istorija letenja u Subotici), Akademska knjiga, Novi Sad, 2019.

Preuzimajući identitet svog glavnog junaka - subotičkog pesnika, bibliotekara i konceptualnog umetnika Slavka Matkovića, osnivača slavne (neo)avangardne grupe Bosch+Bosch - istoričar umetnosti Nebojša Milenković napisao je, pre svega, roman o idealima. "Nešto što strašno podseća na život (Kratka istorija letenja u Subotici)" priča je o moći i nemoći umetnosti, o gradu (Subotici) i njegovoj najslavnijoj građevini, jednoj zemlji (Jugoslaviji) i njenoj umetničkoj sceni, o strastima, čežnjama i erosu kao telesnom ali i mentalnom iskustvu. Istovremeno to je i priča o subotičkim gradograditeljima ali i njenim samoubicama - kao "zaštitnim znakovima" ovog lepog grada. O pseudo-istorijama i fantastičnim povestima za koje u zvaničnim istorijama nije bilo mesta, a koje leže duboko upisane u kolektivne memorije stanovnika grada.

Glavni protagonista, Slavko Matković, protitip je antijunaka: idealista, nesnađen, dosledan, radikalan, svoj. Milenkovićev roman je i knjiga o pisanju i čitanju. Umnožavanjem identiteta, junaci iz knjiga koje čita nastanjuju svakodnevicu Milenkovićevog glavnog junaka koji upravo kroz igre zamena identiteta traži izlaz iz sve teskobnije svakodnevice jugoslovenskih građanskih ratova devedesetih. Iz drugog plana, sve vreme trajanja priče - nazire se Grad, zajedno sa svojom najlepšom građevinom. Neke nedorečene ljubavi i jednako misteriozne smrti...