gošće autorke: Pobunjene čitateljke*

tekst u celosti prenesen sa portala bookvica

Uvodna reč

Januar na domaćoj kulturnoj sceni iz godine u godinu obeleži događaj koji nekima donese, za praznično razdoblje karakteristične, razloge za slavlje, a većini momenat otrežnjenja. Radi se o dodeli NIN-ove nagrade, nakon koje slave dobitnici i zasad manji broj dobitnica, dok mnogi dobijaju malo jasniju sliku o tome kakvo je stanje na našoj književnoj sceni. Ova godina mogla bi da bude izuzetak, u tom smislu što je svaki od preseka donosio poneko iznenađenje, a u najužem izboru je ostalo šest romana, od kojih su četiri napisale žene, što je presedan vredan pohvale. Naime, žene čine, ako ne i veći deo, onda svakako polovinu čitalačke publike. Žene su sve aktivnije i kao autorke književnih dela, te bi ova vrsta presedana, i za neke iznenađujuća zastupljenost književnica u najužem izboru, trebalo da bude stalna praksa.

No, pre nego što damo svoj osvrt na romane koji su svoje mesto našli u najužem izboru, zadržale bismo se kratko na brojkama i, zašto to ne reći, započele bismo taj proces trežnjenja i pre same dodele. Ovogodišnji spisak pristiglih romana brojao je dve stotine naslova. Za teritoriju naše zemlje to je izuzetno veliki broj, koji poziva na pitanje odnosa kvantiteta i kvaliteta. Prvi presek doneo je i prva iznenađenja, a ona nisu izostala ni u najužem izboru. Od šest naslova među kojima će se birati pobednik ili pobednica, najmanje tri su se u najužem izboru našla kao potpuni autsajderi, dok su očekivani favoriti trku završili u prvom preseku. To je s jedne strane dobro, jer se otvaramo ka mladim autorima i autorkama, i naizgled prestajemo da se držimo nekog ustaljenog načina razmišljanja kada je književnost u pitanju. S druge strane, napredak u poetičkom smislu jedva da je vidljiv, pa je tako došlo samo do smene imena, dok su teme i pristupi manje-više ostali isti. Tu je zatajila kritika. Odavno već ona u Srbiji ne funkcioniše onako kako bi trebalo. Profesori štite studente, urednici svoje pulene, marketing je agresivniji nego ikad, a publika okrenuta tradicionalnim medijima retko kada ima želju i volju da se okrene nečem novom.

Kao i ostali kojima je književnost bitna, i mi s nestrpljenjem očekujemo Dan D(odele). Iz naše perspektive gledano, romani koji dođu do najužeg izbora moraju ponuditi publici nešto novije i kvalitetnije u odnosu na prošlu godinu. Nama je stalo da vidimo sklad između forme i sadržaja koji uspeva da se održi do kraja romana. I najvažnije, s obzirom na dominantna ideološki konzervativna podvaljivanja, stalo nam je da romani koji se nađu u ovom najužem krugu posreduju jasne i za savremeni trenutak relevantne poruke.

Slavka Vlalukin

ПОБУЊЕНИ ЖИРИ ИЛИ СЛИЧНО СЕ СЛИЧНОМ РАДУЈЕ

 Романи "Прекасно" Бранке Криловић, "Одустајање" Јелене Ленголд, "Ухвати зеца" Лане Басташић, "Десети живот" Саше Савановић, "Заблуда Светог Себастијана" Владимира Табашевића и "Београдски трио" Горана Марковића такмиче се за 65. награду недељника НИН за књижевност, саопштио

dan prvi

            Iz čiste radoznalosti odlučila sam da ne jedem. Već nekoliko meseci razmišljam o tome da svoj organizam ostavim bez hrane, ali nikako da odredim broj dana, i nikako da počnem. Na posletku, uzimajući u obzir sve što sam naučila na medicinskom fakultetu, izračunala sam da bi za prvi put optimalno bilo jedanaest dana. Evo šta se desilo.

manija plesanja

            Postoje pouzdani podaci da je manija plesanja, oblik masovne histerije, gde su vidljivi simptomi, nastali bez jasnog uzroka, delovali na ljude u okolini koji su imali priliku da ih dožive, kao forma socijalnog uticaja nastala još u devetom veku nove ere. Prema arhivama srednje-evropskih tajnih biblioteka, onaj koji je hteo da izvrši uticaj na svoje okruženje počinjao bi s plesom, najčešće u blizini bogomolje a o nekom važnijem datumu u crkvenom kalendaru. Svedočenja savremenika, zabeležena nevidljivim mastilom govore, o tome da je osoba bila u stanju da satima, a nekada i danima pleše. Koreografija je bila nejasna i neponovljiva a pojedinci su bili u stanju da gladuju (pili bi samo vodu) i da padaju u veći ili manji trans tokom igre, dovodeći sebe do srčanog udara ili lomeći sopstvena rebra. Pored ovih manijaka su derviši delovali kao deca na vrtešci. Najgore od svega je bilo što su ljudi, slabi i lakomisleni, povodljivi, (često i gladni, što nije bez značaja) uzimali učešće i uglavnom kao hipnotisani plesali za kolovođom. Mnogi od njih loše uhranjeni i potpuno van kondicije padali bi u nesvest a neki su i umirali u roku od nekoliko sati. Nažalost kako bi koja osoba pala mrtva barem dvadeset drugih bi bilo uvučeno u maniju. Najpoznatiji primer, koji nije bilo moguće sakriti od javnosti, zbog samih razmera događaja, odigrao se na reci Mezi, kada je kaluđer, koji je na Uskrs 1428. godine napustio manastir Revejnstajn-Vičen započeo svoj ludački ples. Priča kaže da je plesao bez prekida 11 dana šireći epidemiju kroz naselja, skupljajući kliku koja ga je pratila i neprestano plesala. Prema nekim navodima, u momentu najveće brojnosti, bilo ih je preko dve stotine. To je bio najobimniji do tada zabeležen događaj ovakvog kolektivnog histeričnog poremećaja. Kolovođa je predvodio grupu udarajući nogama o tlo i vrteći se u krug sve do mosta. U jednom momentu svi sledbenici su bili iznad vode, verovatno u stanju dubokog transa, a kada je most počeo da se ruši, vođa je iznenada prestao da pleše, i potpuno pribran sam doskočio na obalu.

gost autor: gavros

S jeseni i moje dvorište požuti a zemlja je majka koja nikada ne umire. “Žičane grablje, vrbove metle, motorna skupljačica lišća…” – nežno pevušim dok parkiram džip nad humkom pored garaže. Obično, tu, na tom mestu setim se Lepog; prosto, preplavi me neka topla, dirljiva seta; majke mi, dođe mi da zaplačem.

Zarđali skalpel seče sunce, ostavlja taman, crvenkast trag, na nebu. Pijem kafu za poneti. Meni se ovo ne dešava. Kamere za nadgledanje me prate. Zujanje se pojačava. Čujem dozivanja. Pritisak u ušima. Klupi nedostaje daska. Sedim preko puta. Žmurim, suze mi pune oči. Padaju na vrele obraze. Hladnoća čini da bole.

            Vetar je oduvao oblake s neba. Mesec i zvezde su plavi. Prave pustinju, zimu, severni pol.

            Ogledalo kom najviše verujem je prazno, slomljeno, zamagljeno. Vid mi se muti kada ustanem. Nije mi jasno šta se dešava

КОМПЈУТЕРИ ПИШУ РОМАНЕ

 Роман који је написао компјутер замало добио књижевну награду

На конкурсу за националну књижевну награду у Јапану, роман који је написала вештачка интелигенција, уз мало помоћи људског фактора, прошао је ужи круг. На срећу, или несрећу, није освојио награду, али представља велики помак

gošća autorka: Ivana Radović

Umro je tata. Niko mi nije rekao. Valjda su mislili da neću primetiti odmah. Baba je plakala. I tetka je plakala. Poslali su nas kod komšinice. Brat mi je rekao kako možeš da se smeješ kad ti je umro tata. Tetka Lepa je rekla nije.

Mama je bila u crnom. Nosila je cveće. Pitala sam šta će ti cveće. Rekla je da nosi tati u bolnicu.

Ali povrh svega nabrojanog najteže podnosim sebe jer sa sobom moram da se borim svaki dan, pa tako ne podnosim kod sebe što umem da budem nervozan, što sam previše oprezan kad nisam neoprezan, što ni za šta nisam vezan, što ispod dresa nemam majicu sa porukom za publiku, što ne verujem u sebe i da ću prelomiti meč, u jednom urliku, što ne umem kada treba da kažem toplu reč, što neretko imam problem s poukom, što držim se klupe, sigurne zone, što sam se previše puta izvukao iz zaslužene kazne na fore i fazone, što nedostaje mi hrabrosti, da ako treba, kada treba nekome koga ne podnosim polomim kosti, ili barem jednu kost, recimo viličnu

Ažurirani raspored tribina je u prilogu.

Napominjem da će (drugo) novosadsko druženje biti neformalnog karaktera, što znači da ću biti tamo od 18 do 21 h, a vi se pojavite u tom intervalu, da popijemo kaficu a možda i pivo, i malo proćaskamo o svemu :)

Za završnu tribinu u Beogradu potrebno je da se unapred rezervišu mesta i nabave karte (po ceni od 200 rsd), a sve info možete dobiti preko mejla ciklonomad@gmail.com