Mario je izašao na terasu. Ostavio je otvorena vrata i topli mrak za sobom. Ispred zgrade, na praznoj ulici blještale su samo cene goriva na pumpi. Porcije neonske svetlosti odbijale su se o stakla crnog karavana koji je bio propisno parkiran na predviđeno mesto na stanici. Benzin nikada jeftiniji, a ti ne možeš da mrdneš, pomislio je. Izvadio je iz džepa cigarete, upaljač, primakao je pikslu ivici stola i namestio stolicu.

Izlazim kroz zadnja vrata samoposluge, pravo u ljude koji u hipnotičkim krugovima okružuju banku. Ta ljudska spirala, poderani jednostruki heliks dezorijentisanih ribonukleusa, nosi na grbačama, na hrskavičavim i koštanim skeletima, svako svoju vreću nula. Čekaju ispred vrata piramide, iza kojih se odvija magija boga (ali i boginje) sunca. Javlja mi se i Kleopatra. Oni koji su došli na red, mogu da čuju kroz staklo primamljivi šapat: 120%, 150%, 200%.

            Ako bi se ta naivna namama pustila unazad čulo bi se: Dođite, nećemo vam vratiti!

Poslednji put kada sam bio u Leskovcu bila je zima 1954. godine. Tri leta ranije otac je, kao priznati industrijski inženjer, dobio premeštaj iz Niša a ja sam tek završio četvrti razred. Sećam se hotela, odmah preko mosta, kada se pređe Veternica, sa desne strane, siromašnijeg nego hotel Dubočica. Međutim majka je i sa time tada bila zadovoljna. Prvi put je imala na raspolaganju električni štednjak, sa dve ishabane ringle, većom i manjom. Živeli smo samo u jednoj sobi. Takav smeštaj se ispostavio kao privremeno rešenje. Nije potrajao jedno polugodište. Iako je otac redovno propuštao da se učlani u partiju bili smo nasilno useljeni u vilu vlasnika najveće tekstilne fabrike u Leskovcu. Njegovu manufakturu su britanski saveznici sravnili sa zemljom, da li zbog okupatora ili zato što se kvalitetom približio engleskim štofovima, nikada nije saznao. Kako je pisalo u rešenju koje je takođe nasilno uručeno njegovoj ženi, višak njihovog životnog prostora bio je dat na raspolaganje mojoj porodici na neodređeno vreme,  tako da smo se nastanili u prizemlju.

Godine su prolazile menjajući boje Astara po ustaljenom redu, deca su rasla, a naše junakinje odavno su se osećale kao prave vile. Međutim, život u Mag-Melu bio je prilično jednoličan. To je donekle odgovaralo našim junakinjama koje su u prethodnom periodu doživele dovoljno uzbuđenja i za desetak ljudskih života. Vilinska šuma bila je mirno i sigurno mesto. Napovilnim ženama činilo se da se nalaze u nekakvoj začaranoj čauri koja ih deli od ostalog sveta rastrzanog ratovima i drugim nedaćama.

 

Iza njive sa ražom, prostiralo se  polje pod zelenim žitom; vidjeli su se  i visoko uzdignuti, okaštreni brijestovi sa ostavljenom  ćubom na vrhu. Na nebu je, nepomičan i lepećući krilima u mjestu, lebdio  škanjac koji je nešto ciljao na zemlji – tačno nad Stojčevom  glavom i u zenitu neba!

 gost autor: drzurin otac

Danima i misecima  san bija pod streson, od   svita i ljudi oko sebe , od njihove ratnohuškačke propagande  i   života s njima , jer se jedino od  života  i more poludit! Tribalo mi je poć u doktora, ali ne običnega, vengo na psihijatriju...

Šido.

Kako biste opisali vaš život?

Sve u životu je jedan veliki oposum. Znak u horoskopu: opo-sumić. Znak u horor-skopu: zombić. Doktore, da li doktorke veruju u horoskop više nego u histologiju?

Ja nisam doktor, ja sam lekar specijalista, nemam doktorat.

          Marija me moli da dođem u šumu, Šumarice, nema teorije, kažem, da se uhvatim za tu strunu, za slamku spasa, da tebi nije tvog glasa, Marice, i ti bi strunula zaglavljena u stelji, sve na kraju strune. Kaže znam za tvoju familiju oni znaju šta tebi nedostaje ali ja znam kada stvarno dosta je

            Kišni čovek koji pleše oko grada dao mi je u ruke dve flaše. Kao neiskusni petak pomešao sam pića i sada bolje da me nema. Jedno je bila klekovača od koje sam kao poklekao, drugo je bila obična brlja od koje sam počeo da brbljam i brljam. Srljam u svoj kraj i usta ne zatvaram, ljudi su postali ružniji, petak je, draga

            Gidra je delovao sluđeno kada sam ga pitao zašto i dalje glumata, kaže proklet da sam, on je dasa, dvesta kila vetrova je primao na prsa, dnevno. Rasuo se na komade kada sam mu dokazao da i njega vreme može da pokrade, zaborav iz kog se ni ti ni ja nećemo izvući, prati me od Beograda i čeka me kući

          Pre tri godine, Nora Vinsent (Norah Vincent) je živela kao muškarac. Nije promenila pol, nije započela dugotrajan proces hormonske terapije, Nora Vinsent uopšte nije transseksualna. Zašto onda? Odlučila je da živi kao muškarac da bi naučila šta to znači i kako to izgleda. Želela je insajderske informacije o muškarcima, o dinamici prijateljskih odnosa, o odnosu prema hrani, seksu. itd. O čemu razgovaraju,