gošća autorka: Aleksandra Aksentijević

tekst preuzet sa portala bookvica 

 Često opisivane kao „autobiografske“, priče Lusije Berlin zaista jesu uzorno delo autofikcije, jer je nadgradnja pretpostavljenog autobiografskog predloška u toj meri uspela da čitaocu ili čitateljki zapitanost nad autentičnošću opisanih događaja brzo postaje najmanje zanimljiv sloj priče.

Комшије кажу да је наш крај некада био за пример. Марика-нени, кућепазитељка и једна од најстаријих станарки наше зграде, често са сетом у гласу говори о једном другачијем времену, без аутомобила, опушака и пластике. Када је љута, баци оштар поглед низ улицу и прекорно, више за себе, али ипак довољно гласно, каже како су нам,

Tog jutra koje se uglavnom nije moglo razlikovati od prethodnog, ili nekog trećeg proizvoljno odabranog jutra druge polovine ovoga života, što kaplje iz mene kao iz pokvarene česme iznajmljenog stana, dva gospodina u zimskim kaputima su se pojavila na mojim vratima. Mogao sam između njih u radnoj sobi, osvetljenoj samo dnevnim svetlom prigušenim kišnim oblacima, da vidim Anu, koja je držala na poslužavniku moj doručak. Krupne suze slivale su se niz njene okruglaste obraze i padale u dekolte. Mali crni hrapavi krst sakrio se između njenih velikih belih mekanih grudi, orošenih suzama. Odmah sam znao šta je u pitanju; i pre nego što je jedan od njih hteo da izda nemo naređenje trzajem glave, uzeo sam najosnovnije stvari i krenuo sa njima.

- Mogu li da ponesem jednu knjigu? – pitao sam.

- Ti slobodno ponesi i kofer knjiga ako hoćeš, ali mi ćemo ti vezati ruke - učinilo mi se podrugljivo je odgovorio manji gospodin koji se upinjao da izgleda važnije od onog drugog.

- Moliću se za vas –  procedila je tiho Ana, a ja sam joj prošao toliko blizu da sam mogao osetiti miris kuhinje u njenoj prirodno riđoj kosi i mogao sam u trenutku, da je vreme stalo, izbrojati sve pegice na njenom porcelanskom poprsju.

dan prvi

            Iz čiste radoznalosti odlučila sam da ne jedem. Već nekoliko meseci razmišljam o tome da svoj organizam ostavim bez hrane, ali nikako da odredim broj dana, i nikako da počnem. Na posletku, uzimajući u obzir sve što sam naučila na medicinskom fakultetu, izračunala sam da bi za prvi put optimalno bilo jedanaest dana. Evo šta se desilo.

manija plesanja

            Postoje pouzdani podaci da je manija plesanja, oblik masovne histerije, gde su vidljivi simptomi, nastali bez jasnog uzroka, delovali na ljude u okolini koji su imali priliku da ih dožive, kao forma socijalnog uticaja nastala još u devetom veku nove ere. Prema arhivama srednje-evropskih tajnih biblioteka, onaj koji je hteo da izvrši uticaj na svoje okruženje počinjao bi s plesom, najčešće u blizini bogomolje a o nekom važnijem datumu u crkvenom kalendaru. Svedočenja savremenika, zabeležena nevidljivim mastilom govore, o tome da je osoba bila u stanju da satima, a nekada i danima pleše. Koreografija je bila nejasna i neponovljiva a pojedinci su bili u stanju da gladuju (pili bi samo vodu) i da padaju u veći ili manji trans tokom igre, dovodeći sebe do srčanog udara ili lomeći sopstvena rebra. Pored ovih manijaka su derviši delovali kao deca na vrtešci. Najgore od svega je bilo što su ljudi, slabi i lakomisleni, povodljivi, (često i gladni, što nije bez značaja) uzimali učešće i uglavnom kao hipnotisani plesali za kolovođom. Mnogi od njih loše uhranjeni i potpuno van kondicije padali bi u nesvest a neki su i umirali u roku od nekoliko sati. Nažalost kako bi koja osoba pala mrtva barem dvadeset drugih bi bilo uvučeno u maniju. Najpoznatiji primer, koji nije bilo moguće sakriti od javnosti, zbog samih razmera događaja, odigrao se na reci Mezi, kada je kaluđer, koji je na Uskrs 1428. godine napustio manastir Revejnstajn-Vičen započeo svoj ludački ples. Priča kaže da je plesao bez prekida 11 dana šireći epidemiju kroz naselja, skupljajući kliku koja ga je pratila i neprestano plesala. Prema nekim navodima, u momentu najveće brojnosti, bilo ih je preko dve stotine. To je bio najobimniji do tada zabeležen događaj ovakvog kolektivnog histeričnog poremećaja. Kolovođa je predvodio grupu udarajući nogama o tlo i vrteći se u krug sve do mosta. U jednom momentu svi sledbenici su bili iznad vode, verovatno u stanju dubokog transa, a kada je most počeo da se ruši, vođa je iznenada prestao da pleše, i potpuno pribran sam doskočio na obalu.

S jedne strane prema Kafki gajim neku vrstu strahopoštovanja, što zbog njegovog zaista nemerljivog uticaja na savremenu književnost, što zbog uticaja koji su njegova dela izvršila na mene. Sa druge strane, čini mi se da bi moj život bio makar malo srećniji, da nikada nisam čitao njegove knjige.

Premda Kafku zamišljam kao nekog ko deluje čedno i potpuno aseksualno, to je daleko od istine. Kafka nije bio nikakav isposnik. Tokom studija u Pragu obilato je koristio usluge prostitutke, a bio je i čest gost raznih praških kupleraja, uglavnom onih gde su se žene manje kupale, a posteljina ređe menjala.

   Džejn je na Brodveju imala malu prodajnu galeriju, a iznad nje mansardu u kome je živela sa sinom Majklom. Njen bivši muž slikar, napustio je i nju i njihovog tek rođenog sina. Porodica je gušila njegovu umetničku kreativnost. Između porodice i kreativnosti, izabrao je kreatvnost.Tako je slikar rekao Džejn, verujući da će ona razumeti visoke umetničke razloge njegovog odlaska.

Dugujem objašnjenje:

Sad bi trebalo da sledi XI glava Vilinske sage koja se zove Umetnost ljubavi i bludi. Međutim, bojim se da je malo isuviše eksplicitna, te je, po cenu da me proglasite najvećom konzervom na blogu, neću okačiti. :P

 Zarad kontinuiteta priče - pošto je Frija izobjašnjavala (u detalje) Un i Kjuu svoja prva ljubavna iskustva, i pošto su se posle zabavili večitim snom svih muškaraca, u troje, došao je red na Kjua da ispriča o svojoj prvoj ljubavi.

Sledi sledeća glava, t.j. Kjuova priča...

EDIT;
AA (Anonimni Autor) me je zamolio da vam prenesem da će, ako nekog interesuje XI glava, istu poslati mailom. Zarad daljih informacija, javite mu se na pp. :cvetic:

 gost autor: drzurin otac

Neki siromašak danima  sjedio skrštenih ruku  razmišljajući  kako da se ratosilja bijede i siromaštva i prehrani čeljad, ali nikako da  nađe rješenje niti, pak, da ga ko upita: „Aman, bre, čovječe! Što tu danima sjediš – koji ti je đavo?“

Iako je sunce, iako je toplo

neki nose jakne

neki su za Ruse

neki su za buba-švabe jer živa bića ne treba da trpe

neki se jebu u dupe i to je sasvim u redu

nekima je Dejan Mijač pokvaren odvijač