Evo i druge glave

Kao što već znate, moj gost je anoniman, ali to ne znači da ne čita komentare...

Za one koji do sad nisu pratili - ovo je roman fantastike/mača i magije. Molim da se to ima u vidu...

HAJKA 

Laki i ubitačni, lovački psi sigurno su sledili trag svojih žrtvi. Njihovo kevtanje razlegalo se skrnaveći dostojanstveni mir stare šume. Preplašena divljač, ma koliko bila dobro naoružana, panično se sklanjala ispred te lajave gomile. Za njima se pojaviše ljudi, koji su napola vučeni, a napola trčeći napredovali za svojim tragačima. Svetlosti stotine baklji preplaviše pomrčinu. Šumska staza izgledala je kao mlečni put na letnjem zvezdanom nebu. 

ВЕТАР ЗВАНИ КОШАВА

 Старо београдско предање каже да ветар звани кошава увек траје одређени број дана, као да је покреће неки моћни хронометар. Кад једном почне, дува најмање три дана, ако уђе у четврти разноси хладноћу све до седмог. Старији суграђани тврде да зна и дуже да развезује своје моћне мехове и да то, тада, траје чак двадесет и један дан. У градским летописима, веле, записане су године када се то догађало и више пута годишње - тада се са запрегом могло преко Саве, па богами и преко Дунава: од куле Сибињанин Јанка до близу Панчева. Али увек дува исти број дана: три, седам или двадесет један...

Који то механизам одмерава? Каква су то мерила, који мериоци?

Слегали су раменима и избегавали поглед:

- То се не зна... А ни не пита...

 gost autor: drzurin otac

... Nastavak  sretnih dana samo što nije bio uslijedio. Bio je kraj septembra ili možda već i početak oktobra, i još uvijek je trajao serijal rata, kada me je jednog dana Veliki Mag Joge pozvao u gljivarenje da bi provjerio do koje sam mjere usavršio  znanje o gljivama ...

Oh kako ne podnosim prologe, klizave podloge, nekrologe, obloge i bolove, beskonačne dosadne monologe, monodrame i golove iz ofsajda, protivnike Prajda i podele što polove, pulovere, Range Rovere, Blackburn Roverse, Versus, Ellesse i Puma, ne podnosim Adidaš, Odidas i Fulla, sve bivše pripadnike JUL-a od kojih jednog posebice, uzane bokserice, japanke, kožne papuče, kada telefon mjauče, osvrtanje na juče i prekjuče, morone iz sitkom serija osim ako nije Ešton Kučer

Niz staklo na prozorima slivale su se kapi kiše. Najpre sporo, dok jedna ne uhvati drugu,  a zatim bi nestajale u trenu. Stakla na naočarima zaboravljenim pored Igre staklenih perli prelamaju svetlost koja dopire sa TV-a sa koga ne dopire ton. Staklo ekrana je musavo po ivicama. Prave se mala ostrva prljavštine koja su preživela krpu. Odvojena su od kopna prljavštine koje se u tankom sloju hvataju na sam rub stakla. Neizbrisivo kopno i arhipelag koji nema ko da obriše. Staklo u kupatilu je primilo na sebe više od trideset  Judinih kovanica i sada mi, premazano srebro nitratom, svakim danom izdaje ko sam, a ja to ne konstatujem. Vidim samo bradu od tri nedelje. Staklo sijalice u kupatilu ne ispunjava svoju svrhu. Bolje se snalazim u mraku. Obrijaću se sutra po danu. Možda.

 gošća autorka: Ava Gotal

               Je l' bilo zavaravanje vjerovati da je to proročanski san?

               Nije, ali ja nisam vjerovala.

NIije teško zaključiti da je relativizacija dobra i zla, kao dominantna filozofska misao od antike do Spinoze, sa izuzetkom Kanta, postepeno prerasla u prihvatanje zla kao kosmičke nužnosti i zamajca istorije, pa do otvorenog veličanja zla kod Ničea.... ako je filozofija bistro oko sveta i so ljudske misli, onda i sami vidite u kakvom svetu živimo.          

Prvo jutro me je probudila pesma crnaca. Tužna pesma. Crnorizi bluz. Crna pesma. Zvuk zvona sa tornja prodirao je kroz otvorena vrata terase na kojima se lagana zavesa njihala u ritmu naleta vetra. Jugozapad vani. Severoistok unutra. Ritam sekcija - vetar, melodija - zvona, glasovi - crnorizo bratstvo.

            Bila je nedelja.

            Ležao sam u krevetu kao mrtav. Leđa na dušeku, čist čaršav, glava na jastuku, čista jastučnica, ruke uz telo. Odsutan pogled u tavanicu popunjenu lamperijom. Kao na odru. Jedan život je gotov, počinje zagrobni, srazmerno kraći i lepši. Blagog osmeha na usnama jer ne može ovo letovanje biti toliko loše. Kada si već mrtav ništa ne može biti toliko loše. Opušten sam, kao pre nego li nastupi rigor mortis. Razmatram da li da ustanem ili da prvo pogledam poruku na telefonu. Ponuda roaming tarife. Ignorišem. Kucam prijateljici, pre nego li besplatni komšijski wi-fi signal odumre, poruku: Bon voyage i u nastavku kačim poster filma Back To The Future... Srećan put natrag u budućnost. Ona se iz smrti vraća u Švajcarsku. Bila je na letovanju u rodnom kraju, obišla groblja, pričala sa mrtvima, zapalila sveće. Zapalila je i svećice. Iste je i ugasila. Bolje bi joj bilo da je poželela da se ne vrati iz Ženeve, sem na letovanja. Ipak, njen život još nije potvrđen. Pa opet, ako ti je sudbina da budeš mrtav, bolje biti mrtav na Ženevskom jezeru.

    Kada sam bunovan ušao sa balkona u hotelsku sobu, u njoj nije bio nikoga. Mama i tata me nikada ranije nisu ostavljali samog. Vrata plakara, u koji smo bili složili sve stvari iz kofera, polako su se zatvarala preda mnom. Uhvatio sam ih i provirio unutra. Plakar je bio prazan. Srce je počelo da mi udara jako i brže bolje sam se spustio na kolena. Savijen do poda, iskrenuo sam glavu i pogledao pod krevet, gde su nam inače stajali prazni koferi. Video sam samo svoj, mali, crno-beli. Ručka je bila izvučena. Ispružio sam ruku pod krevet, napipao kofer i povukao ga u centar sobe. Ustao sam podupirući se o njega. Otvorio sam širom već odškrinuta vrata sobe i istrčao na hodnik sa koferom. Pogledao sam levo, pa desno, pa opet levo niz hodnik, a redovi istovetnih vrata, nestajali su u dubini. Na dnu hodnika video sam kako su vrata lifta progutala tatin pepito i mamin zebrasti kofer.

    - Mama? Tata? – razjapio sam usta i pokušao da se proderem iz sveg glasa, ali ništa se nije čulo.