Jeste, ova glava je baš dugačka... Al' dobro, idemo dalje.

Kao što ste navikli, četvrtak je, pa se družite sa anonimnim_autorom.

Ove nedelje možda i više nego sa mnom - vrćem se u krevet da lečim prvi grip ove godine, al' o tome kad se dignem na noge. 

Usput, možda ste primetili prošle nedelje - prilično je savladao odgovaranje na komentare. Stoga, samo napred, ćaskajte, a mene čekaju moji čajevi. 

U podne je stigao pred mračan zid drveća. Tu sva njegova hrabrost klonu i on stade kolebajući se. Na žalost odluka je mogla glasiti samo „dalje", i on je donese, mada mu je to bilo teško kao da je nožem kidao sopstvenu dušu. Srećom po njega, na samom ulazu u Astar naiđe na jednu grupu veselih vilenjaka koji su dolazili sa jugozapada, i oni mu se ponudiše da ga odvedu do Vilin-kralja. Terin se opusti. Prosto mu uopšte nije bilo jasno kako je do malopre mogao toliko da se plaši tih ljubaznih stvorenja i njihovog staništa. 

Video sam jednom, dva pesnika sa po tri imena kako na četiri prevrnuta holandezera, petkom uveče prodaju šestougaone šablone za crtanje sedam sekretara SKOJ-a. Valjda je to kako ih vide pčele-ubice. Imali su lica osmog putnika, devet i po nedelja pre kraja bombardovanja. Deset minuta kasnije srećem komšiju koji nosi kaubojski šešir od kako se vratio iz Teksasa, pantalone, košulju i jaknu takođe od teksasa. Da je noć jurio bi slepe miševe.

Nekada davno u zemlji preko sedam mora i sedam gora, sedam jezera i sedam peščara, sedam ravnica i sedam sitnica, je bila postojala jedna šuma. To nije bila čarobna šuma ali se završavala zidom. Zid je bio visok i masivan toliko da se mogao videti sa Meseca. U krug nigde na njemu nije postojala kapija ali su jasno štrčale kamere video nadzora. Unutar zida, ako bi se nekako prešao, video bi se dvorac koji je imao samo jedna vrata, sveže zazidana, a na svim prozorima su bile spuštene roletne. Ispred svakog zatvorenog prozora, kada bi se gledalo iznutra, je bila navučena teška crna

Svakoga, čini mi se, obeleži neki prizor iz detinjstva. Obično nasilna scena koja potresa  ili obeshrabruje, čije se značenje ukopča tek kasnije, u zrelim godinama. Jedna takva scena odigrala se na peronu železničke stanice Beograd Centar.

            Prokop, nedelja ujutro.

Zarđali skalpel seče sunce, ostavlja taman, crvenkast trag, na nebu. Pijem kafu za poneti. Meni se ovo ne dešava. Kamere za nadgledanje me prate. Zujanje se pojačava. Čujem dozivanja. Pritisak u ušima. Klupi nedostaje daska. Sedim preko puta. Žmurim, suze mi pune oči. Padaju na vrele obraze. Hladnoća čini da bole.

            Vetar je oduvao oblake s neba. Mesec i zvezde su plavi. Prave pustinju, zimu, severni pol.

            Ogledalo kom najviše verujem je prazno, slomljeno, zamagljeno. Vid mi se muti kada ustanem. Nije mi jasno šta se dešava

 Jesam, u gužvi sam, ali, nije lepo, podseća me Žmu, da ostanem dužna onima koji prate pisanija Anonimnog_autora:

Sledećih dana bilo je brojnih tužnih svečanosti oko ukopa poginulih. Liksa Druna sahranili su na samom trgu na kome je poginuo spasavajući imperatorski par. Tu su mu podigli sedam metara visok spomenik od plemenitog metala na čijem su postolju bila urezana imena svih dvesta sedamdeset i dvoje poginulih pri Horovom pokušaju atentata.

 gost autor: coa smor

Gospodin Šaht je napustio zakonodavni objekat, neshvaćen. Videvši njegov odraz u crnom automobilu sa zatamnjenim staklima, njegova torba je ciknula i odlepršala sa preciznošću šišmiša. Čak i strpljenje jednog Šahta ima svoje granice. Uz veliki prasak, poklopac je krenuo na svoj put ka mesecu u društvu nečije švalerke, koja je bila u automobilu. Baka-Zaga, beskućnica, izašla je iz šahta i krenula uz platan, a zatim je preskočila na oluk obližnje dvanaestospratnice, rešena da se dokopa saksija na krovu. U nekoj meri joj je zasmetao otvoreni prozor na sedmom spratu, ali nije posustajala, niti se obazirala na razgovor koji se kroz njega čuo.

Ne podnosim magistralne lekove, prošle vekove, ispisane čekove koji trebaju da se unovče, ubice iz Ovče koji su izbegli omče, celu imaginarnu opštinu Dunavski venac, prvenac koji je započeo prstenac, zdenac želja u koji se piša, ne podnosim kad neko ne čita Kiša a čita Danilova, kada se za dete kaže prinova, osim ako mu/joj to nije kršteno ime

               Usmeri Lendona Donovana prema golu i nema greške.

            - Valja skalp mi nećeš uzeti - rekao je čovek koji kolo rado igra. Mlohava Jin-Jang tetovaža osvane mu na čelu. Na to je Zapadna Virdžinija Vulf gurnula lika iz Gospođe Dalovej kroz ruski prozor. Pao je direktno na Toni Montana.

            - Arkan za sve! - prodrao se sjebani Velibor dok se pridizao ugruvan i teturao prema ulici. Potpuno zaboravljenog potpuno ga je dotukla najjača Yugo Florida od 75 kilovata.

                 Ko drugome jamu kopka sam u Nju Hempšir.

            Indijanac iz istoimenog potpuno zaboravljenog benda unosio je u bar poster Virdžinije Velvet, meke kao somot. Za šankom bi uvek naručivao vermont, a dobijao vermut. Šef sale, Sale, nosio bi teksas prsluk i časovnik Nivada čiji je naziv izgovarao nevada. Sale nije umeo da ne uplete jezikom ali je umeo da plete konce od jute. Južna Karolina Kurkova, izraženih kukova, na TV-u iznad šanka krila se iza velikog jedra. Jedro bi bilo mejn a ostale organele su komons, haus of komons. Severna Karolina Kluft ohladila je luft preskočivši 14,90m. Mali David Olatukunbo Alaba mahao je sa tribina Ferry-Dusika-Hallenstadion u Beču, leta gospodnjeg, broj 2002. Sledeće godine sve zaboravlja, nju, Meksiko, gvakamoli što je jeo, sombrero što mu je kupila baka na letovanju u Kankunu i figurice marijača. Slaba vajda hor i orkestar, Horkestar, Tobić Tobić Mojsilović Bobić, Šta treba maloj deci je završilo kao škart. Činč. Lift. Konekt i kat broj 23, uzalud nivo, moj Veljo.