Posle tog kratkog sastanka u Vašingtonu rad smo nastavili u psihihatrijskoj bolnici Sent Paul, a zatim na mestu zločina u Vestroudu. Dr Edi Ros je predložio da ja razgovaram sa osumnjičenima, pacijentima kako se on izrazio, jer mene poznaju i za očekivati je da prema meni budu otvoreniji, a ostali članovi tima da razgovor prate skriveni iza onog jednosmernog ogledala.

Da, čovek ne voli da bude slobodno biće.

Sve me podseća na Srećka i Poca. U trenutku kada Poco želi da ga oslobodi, Srećko plače.

Jednostavno, zašto bismo bili slobodna bića, zašto bismo snosili odgovornost za svoje postupke.
Nema potrebe.
Vidi čuda, EU nas tera da se dogovorimo, a da nam ne postavlja uslove. 
Mudro sa njihove strane, nema šta -- primorava nas da budemo slobodni, a mi ne znamo kako to izgleda.

Srećan rođendan, Ketrin!

 Četvrtak je, pa da ne kvarimo naviku... :cvetic:

 

 

Nego, da se vratimo osnovnoj priči...
U isto vreme kada su Arnas i Lesing otišli iz Ejaberga, na sasvim drugom kraju Norlanda jačala je moć jednog čoveka poznatog kao Sigvrat Odvratni. Sigvratov otac beše kao i Ejojf, jedan od preživelih boraca kralja Osfifa Pobožnog (Hrišćanina), čija su zlodela bila dobro zapamćena u ovom narodu.

Osećam se malo blesavo - kačim ovo, a niko se ne oglašava?

Za one koji su očekivali nastavak, izvinjavam se što su čekali do danas, bila sam malo u gužvi: 

 

Centralni hol kompleksa Bororovoh palata u Zaparu bio je izuzetno predimezionirana građevina. Imao je veličinu dva fudbalska igrališta i troduplo veću visinu, što je zapravo smanjivalo utisak prostranosti.

Oko četri stotine Elfa zbunjeno su se tiskali na njegovom podu, u podnožiju veličanstvenih kristalnih stepenica. Niko od njih nije ni slutio zašto su bili pozvani i pod oružanom stražom sprovedeni ovamo, jer su sladbenici Araksa iz predustrožnosti bili organizovani na gotovo gerilski način. Svako od njih je poznavao samo svoga mentora, petoricu do semoricu elfa iz svoje ćelije i starešinu od koga je primao naređenja i kome je predavao informacije. Molili su se u tim malim grupama i nisu uopšte imali predstavu o veličini i brojnosti reda.

"Tesla jeste bio genije, ali i veliki čudak. Njegova dela, a naročito ideje, prevazilazile su vreme u kome je stvarao i  pripadale su dalekoj budućnosti, a način kako ih je stvarao, dalekoj prošlosti. Sam je govorio da su njegova najveća dela proizvod njegovih vizija, da je hidrocentralu na Nijagarinim vodopadima video u takvim vizijama kao jasnu sliku, još kao dečak.... Međutim, veliki problem sa Teslom, još za njegova života, a sa njegovom naučnom zaostavštinom posle njegove smrti, je u tome što Tesla svoje vizije nije zapisivao, već držao u glavi. Na pitanje njegovih saradnika: Koliki je kapacitet njegove memerije, kad tolike ideje i komplikovana rešenja, može da drži u glavi, Tesla  je odgovorio da on nema memoriju, već da je misao energetski fluid pohranjen u jonosferi, a on ima sposobnost da tu energiju u obiku vizija prima, dekodira i pretvara u svoja otkrića."

Dah, izlupan palicom, držim u rukama, mito za život, držim u rukama točak sudbine, istrošen vremenom, točkić otpao sa kofera, uhvaćen u laži, tačnoj kao tač

            Mesec je kriv za sve, i njegove smene, gule sa mene, čekanje i htenje, zurim u prazno, želim da se davim, kao leptir da se spržim, nad vrelom površinom, u fonu, dišem u balonu, na izdisaju sam kao kočnice školskog autobusa na samom vrhu nizbrdice, mašem rukama, sebi iznutra, nisam video karte, mape, rukama sam prekrio lice, pogledom tražim svoje oči, reči poslednje koje okupljam oko sebe kao dečicu, kao hrpu lascivnih fotografija, tri poznate žene, bačenih u bunar

Jeste, bilo je važnijih tema, a i ja sam bila malo u gužvi, ali nije red da one koji prate ovu priču ostavim bez nastavka...  Dakle, vilenjaci i njihovi problemi:

 

U tom trenutku do njihovog stola dotrča jedan od dežurnih oficira na carskoj krstarici, i uz neizostavno salutiranje javi kako se ceremonija dodeljivanja dijamantske lente neće održati večeras.
- Zar nisam rekao odmah i danas?! - grmnu car na glasnika kao da je ovaj nešto skrivio.

Istočna železnička stanica Кeleti, čija je velelepna fasada i danas arhitektonski simbol i ponos Budimpešte, za nas koji smo navikli da na njoj dočekujemo i ispraćamo rodbinu i prijatelje iz Srbije, ili da se sa njenih perona uputimo ka jugu, nije više ona stara. U očekivanju novih i do danas nedočekanih pruga, vozova između Budimpešte i Beograda odavno nema. Zamenili su ih minibusevi,

ON:
nešto mi se:
izmešalo

jedno u drugo
uteklo...sa raznih strana
glave...i još
sa drugih mesta unutrašnjih
pa jedno
mislim da vidim...
a drugo vidim

nego
hoćeš da mi budeš
ogledalo?
da bacim pogled samo...
malo samo...

ONA:
želim, ali:
videćeš – kaleidoskop.
šareno.zagonetno.
privlačno. a grize.