У полицама иза мог радног стола стоји књига

Петар Гудељ, На звезданим друмовима, читанка за VIII разред основне школе, седмо допуњено издање, Научна књига 1972 (прво издање одобрено 1966).

Занимљиве су ми овакве књиге, јер су нефилтрирани, објективни прозори у времена којих се не сећам (или једва мало, а и то често наопако).

Овде можете видети садржај (pdf).

Stari kralj

***

Ili blog posle koga više nema napred...nema ni nazad...a vrlo verovatno neće više biti ni trener92 ( nekad trener )

"Sadizam je (...) jedan logični apsurd: zadaješ bol i uživaš. A ako je jedan apsurd logičan, onda su svi apsurdi logični."

Crni Vitez Psovke

Samo jedna važna napomena. Nije mi namera da razmatram uređivačku politiku, kritikujem ili bilo šta u tom smislu , samo bih želeo da dobijem neke odgovore, ukoliko je to moguće!

Želeo sam nešto da napišem, pa mislim šta bi to bilo što ne bi izazvalo negativne reakcije svojom

sadržinom, reakcije koje bi rezultirale eventualnim isključenjem ( drugi žuti, - šut karta. Prim.prev. tre.)

  Песништво мора да буде, Боже опрости, мало приглупо (Пушкин)

Zovem se Virdžinija. Pisala sam romane, eseje i kritike. Kažu da sam bila centralna književna ličnost u Engleskoj u periodu izmedju dva Velika rata, a mnogi su me smatrali „najengleskijim" modernim piscem. Ujedno, često sam patila od dubokih nervnih kriza, na ivici ludila; tokom jednog žestokog napada, sa mnogo slušnih i vizuelnih halucinacija, okončala sam život davljenjem

Uzmimo da na dan-dva poželelite da živite kao junak iz neke knjige, šta bi bilo najlakše? Svakako ne Čendlerov Marlou, ili, još strašnije, bilo koji lik iz dela Dostojevskog. Kafka takođe ne dolazi u obzir iz očiglednih razloga. Ima i lakših slučajeva, ali ono što je često zajedničko mnogim junacima romana, to je da žive sami. Taj preduslov mi se ispunio istovremeno sa završavanjem čitanja knjige pisca koga imam na umu kao idealnog za početnike u disciplini

Moj omiljeni gimnazijski udžbenik bila je Logika Gaje Petrovića. Mnogo izvanrednog i potpuno nefunkcionalnog znanja nakupljao sam tokom svog dugog i na momente nepodnošljivog života, čvrsta podloga svemu tome bilo je gradivo obrađeno u toj knjizi.

„...Prijedorski teatar mi je ponudio ono čega se 'veliki' teatri boje. Ponudio mi je da preko maštovitog i inspirativnog Pavićevog teksta artikuliram vlastito osjećanje nekih, meni bliskih, oblika teatrovanja...“

Gradimir Gojer

      Ukoliko publika u teatru nekoliko puta aplaudira u toku same predstave, prije njenog formalnog završetka – to znači ili da komad odlično funkcioniše ili da ipak postoje izvjesne slabosti u njemu koje izazivaju želju da se igra prijevremeno okonča. Upravo to se sinoć desilo u Pozorištu Prijedor koje je u saradnji sa gostujućim glumcima produciralo izvođački zaista veoma zahtjevnu teatarsku adaptaciju tekstova našeg proslavljenog pisca Milorada Pavića [1929-2009] pod nazivom „Petkutin i Kalina“ koje je strukturalno, najvećim dijelom bazirano na drami „Pozorišni jelovnik: Zauvek i dan više“ [1993] ali produženo, prošireno i obogaćeno (?!) brojnim fragmentima iz romana „Hazarski rečnik“ [1984], „Predeo slikan čajem“ [1988], priča „Silazak u Limb“ [Gvozdena Zavesa, 1973], „Šekspirov vrt“ [Izvrnuta rukavica, 1989] i to sve u prilično doslijednoj interpretaciji osnovnog teksta ali i ličnom, autorskom, čini se, beskompromisnom pristupu i adaptaciji respektabilnog sarajevskog reditelja Gradimira Gojera, koji je nesumnjivo - otvoreno i iskreno pokazivao je to sinoć u svom obraćanju publici - veliki poštovalac i ljubitelj Pavićevog magičnog proznog svijeta, njegovog originalnog jezika i specifičnog spoja nesputane mašte i akademske erudicije [„Milorad Pavić je najznačajniji srpski pisac druge polovine XX vijeka... okomica srpske duhovnosti...“.]

"Iznenađeni smo izborom pisca koji je svojim javnim glasom potkopavao istorijsku istinu i ponudio javno suknjištvo počiniocima genocida, poput bivšeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića i lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića", navela je u saopštenju predsednica PEN Amerike Dženifer Igan." Duboko žalimo zbog izbora Nobelove komisije za književnost".

Da je Peter Handke, kojim slučajem, dobio Nobelovu nagradu za književnost 1998. ili 1989. godine pre njegovog javnog angažmana i stavljanja na stranu Srba i Srbije, a protiv NATO bombardovanja SRJ, niko ne bi imao ništa protiv, usledile bi uobičajene čestitke i izjave divljenje za Handkeov književni opus.

A o književnosti ovde i jeste reč, a ne o politici. Zar ne?

     Ne sećam se imena tog reditelja. Nisam upamtila ni kako se zvao njegov film, koji se prikazivao na FEST-u te godine, u okviru nekog alternativnog programa, između ostalog, i na Fakultetu dramskih umetnosti. Posle te projekcije reditelj se obratio gledaocima, bili su to mahom studenti, profesori, novinari. Izašli smo na podijum i seli za nekakav sto: on da govori o svom filmu a ja da prevodim. Dali su nam jedan mikrofon, onaj starinski, sa gajtanom. Rekao je: „U mom filmu junaci često izgovaraju reči kao što su..." i pružio mi mikrofon. Prevela sam to, a kroz glavu mi je proletelo da ćemo tim tempom završiti narednoga dana. On je nastavio: „...cazzo, fica, vaffanculo." I opet mi je pružio mikrofon.

     Ne mogu ni da zamislim kako bi naš život izgledao da nije, barem povremeno, začinjen smehom i humorom. Nije lako objasniti zašto nam je nešto smešno, zašto pojedine situacije, reči, ili priče imaju komično dejstvo. Stefano Beni (Stefano Benni), najpoznatiјi savremeni italijanski humorista i satiričar, kaže da je opasno upuštati se u objašnjavanje šale i komičnog, jer time prestaju da budu smešni. Ovaj književnik iz Bolonje neosporno zna kako da zasmeje svoje čitaoce, dok u svojim satiričnim romanima, pripovetkama, člancima i pesmama izvrgava ruglu mnoge mane političara, savremene navike, globalizovani svet, klimatske promene i zagađenje životne sredine... bavi se i novinarstvom i režijom.