Kako sam već najavio prije kojih mesec do dva, akcije "Udruženja bivših igrača i prijatelja NK "Dinara" iz Knina" na obeležavanju stogodišnjice njena postojanja, su krenule. Počelo je objavljivanje feljtona u zagrebačkim "Novostima" u susret tom jubileju. Kako smatram, da je u tome feljtonu sadržan značajan deo socijalne istorije kninskoga kraja, koja se ovde u Srbiji baš najbolje ne raspoznaje, iako u savremenom Beogradu živi najmanje sto hiljada Kninjana i njihovih potomaka, u više nastavka ću to plasirati...Naravno, to će uvek biti, nakon što "Novosti" objave nastavak.Monografija

ILI, SRBLJANOVIĆKA NIJE GADURA ONA JE PISAC!

Čovek ima jedan život i važno je da ga živi pošteno. Posle toga možda ima nešto, a možda dođe samo gusti mrak. A samo od te lične bruke ili poštenja zavisi da li će ti neko nekad zapaliti sveću, da ti svetli u tom mraku, ili će ti na grobu zapišavati koprive. Kad u Srbiji poštenje postane

- Ja se slažem sa vama g. Rerden. Ali ja sam izabrao jednu specijalnu misiju.
Ja sam u potrazi za čovjekom, kojeg hoću da uništim. On je istina umro prije mnogo vjekova, ali sve dok u   ljudskom pamćenju ne bude izbrisana posljednja uspomena na njega, ovaj svijet neće postati mjestom dostojnim života.

- A ko je taj čovjek?

- Robin Hud.

(Ayn Rand, Atlas Shrugged)

Pre neki dan, a u stvari ima i malo duze, dade nas akademski velikan, drug Matija, jedan poveci intervju srpskim medijima. Cini mi se da je sve originalno objavljeno u Politici, a mozda i nije, ali to je u celoj stvari najmanje vazno...

Elem, pitase Matiju cenjeno misljenje o mnogim stvarima, najcesce nacionalno-sudbinske prirode, a Matija nam revnosno odgovori, ne stedeci ni sebe ni nas, onako kako samo on ume: vrcavo, domisljato, seretski, cinicno, sa visine, iz daljine, iz dubina srzi kojima se mnogi (svi?) nikad nece ni pribliziti, a koje su, normalno, rezervisane samo za najvrlije ribice naseg genetskog bazencica...

Na 54. Sajmu knjiga u Beogradu predstavio sam svoju novu knjigu „Moja tetka Coco Chanel". Moram priznati da me je Isidora Bjelica izuzetno iznervirala svojom knjigom „Moj deda Luj Viton". Ta žena je uvek jedan korak ispred mene, ali neće ni ona dugo! Pred vama je odlomak iz moje knjige i kao što ćete primetiti hiljadu puta je bolja neko Isidorina. Uživajte.

Odlomak:

Moje traume iz detinjstva počele su onog trenutka kada sam od oca saznao da mi je Gabrielle Chanel tetka i da je nikada neću upoznati, jer je umrla sedam godina pre mog rođenja. Najviše me je zabolelo to što moj otac i teta Coco nisu bili u najboljim odnosima tako da ni od nasledstva nije bilo ništa. Jedino što mi je ostalo od tete Coco jeste istančani ukus za modu i umetnost, ali na moju veliku žalost taj talenat niko nije umeo da prepozna.

Kada sam ušao u pubertet i kao svaki normalni tinejdžer igrao se maminim cipelama, haljinama i šminkom, u potkrovlju naše kuće našao sam veliku kutiju sa natpisom Chanel skrivenu u starom drvenom ormanu. Otvorio sam je i u njoj je bila mala crna haljina. Suze su mi navrle na oči i glasno sam rekao „Hvala teta Coco što si postojala". Odmah sam skinuo maminu haljinu u kojoj sam se igrao, izvadio malu crnu haljinu iz kutije i obukao je. Kao da je bila pravljena za mene. Samo su mi još falile odgovarajuće crne cipelice, eventualno damske rukavice i šešir. U nadi da ću ih naći počeo sam da preturam po starom ormanu i potkrovlju. Nisam ni bio svestan koliku sam buku pravio niti da se moj otac popeo da vidi ko je pravi. Kada sam ga primetio ukočio sam se od straha, dok me je on gledao i plakao.

                                                              Danilo Kiš, za svoje Rane jade, stavio je moto: «Za decu, za osetljive». Ja bih mogao reći za ovaj blog: «Nije za decu, nije za osetljive».

Nakon pisanja, sa simpatijama,

Ја сам врло много путовао по свету. Неки то верују, а многи не верују, већ држе да сам ја то уобразио. Чудновато! Уосталом, што рекао неко, цела ме се ствар не тиче ништа. Главно је да ја држим да сам врло много путовао.

Путујући по свету човек види свашта, често што ни у сну није снио, а камоли будан могао замислити. Читао сам у једним енглеским новинама како је цела енглеска штампа напала најоштрије неког грешног Енглеза који беше написао некакав путопис кроз Србију. Читао сам и тај путопис, и изгледа ми доста веран, али му нико од Енглеза није веровао ни да постоји чак нека земља Србија, а камоли оно што он пише о тој земљи. Назвали су га занесењаком, па чак и лудим човеком. Ето, сад, нека виде критичари да се у свету све може видети, па да не вичу једнако: није верно, не одговара природности; личности као да су пале с Месеца

"Još kad bi ti neki blog o tome napisao....."

Izveštaj obaveštajne službe SAD br. PTYX 7228936745-42216WWN:  Sledi razgovor s lečnikom Đ.N.  koji je u vreme incidenta vodio kliniku u gradu. „Da, tog dana u 11 sati primio sam poziv pomoćnika direktora mesne osnovne škole. Bio sam školski lečnik, pa su se prvo obratili meni. Pomoćnik direktora bio je strašno uzrujan. Rekao mi je da su učenici celog jednog razreda pali u nesvest. Samo je učiteljica ostala pri svesti. Bila je tako zbunjena da on nije mogao shvatiti o čemu se tačno radi. Ali jedno je bilo sigurno: šesnaestero dece iznenada se onesvestilo...

Знате ли који је најружнији израз на почетку овог миленијума?
Чујете га свакодневно, па сте престали да се мрштите. А требало би не само да се мрштите, већ да се дебело наљутите, протествујете, тражите промену тог термина и свега што га доноси...

Кажите неком
- Ти си РЕСУРС!
- Ја, ја СИРОВИНА? Пази ти шта причаш, то је увреда!

А кажите тој истој особи:
- Звала те је служба за ЉУДСКЕ РЕСУРСЕ!
Одушевиће се.