Gde sam bio petog oktobra i zašto nisam bio na ulici? Dobro pitanje, gde sam bio? Bio sam u Avala filmu. Ne, ne glumim, svega mi, pa ono gore se urušavalo još onda. Šta sam radio? Glodao sam letve. Šta je smešno u tome? Istina je, glodao sam letve. Tačnije, radio sam na glodalici. Prost posao. Uzmeš fleksi letvicu sa gomile, gurneš jedan kraj u usta mašine, ona joj oglođe uglove. Izvadiš. Okreneš. Gurneš drugi kraj. Izvadiš. Nabiješ neku plastiku. Zvekneš je čekićem. Kakve letve? Moj rođak je dobio posao da isporuči hrpu kreveta za pandurski smeštaj u Makišu. Pravio sam krevete za policiju. Jebote, bio sam kolaboracionista. Da, sada kada se, s mukom setim svega, ramovi od armaturne žice, napukle fleksi letvice – dušeke nisam video – kakav je to bio krš, takvo nešto samo režim na samrti može da odobri. Moj rođak je prevarant, zato mu je i uspelo da dobije taj posao. Verovatno je dao jadno nisku ponudu (zato je zakidao na plati). Tako nekada malo glođem, pa se smorim i ostavim sve. Izađem iz napuštenog studija Avala filma, gde je bila sklepana radionica, i pustim korak po kompleksu. Dešavalo mi se da se izgubim. Na kraju se organizuje potera i pronađu me, naribaju me i vrate za glodalicu. I popodne petog sam se zagubio? Biće da jesam. Izašao sam da provetrim nozdrve od mirisa radionice. Hvatao sam krivine dok se nisam našao ispred oronulog studija. Ako me sećanje ne vara na ulazu je pisalo Košuta? Koštunica? Kokoš? Kokoška, studio Kokoška. Iza zatvorenih vrata je dopirao glas. Tu me je radoznalost zavela. Zamalo nisam ugazio u mrtvu mačku dok sam prilazio. Preskočio sam nekoliko stepenika i došao do vrata. Naslonio sam glavu na topli crni lim i načuljio uši.
Već nakon površnog listanja moju je pažnju privukla jedna kratka informacija. Dana 21. juna 1963. godine federalni zatvor Alkatraz je, nakon dvadeset i devet godina, prestao sa radom. Tog jutra sa stenovitog ostrva u zalivu San Franciska, poslednja grupa od 126 zatvrenika je specijalnim vozom transportovana u zatvor Sing-Sing, okrug Vestčester, država Njujork. U toj grupi su bili zatvorenici osuđeni na doživotnu robiju ili smrtnu kaznu pljačkaši, višestruke i masovne ubice. U jednom od uskih kanjona Kolorada, specijalnoj kompoziciji je tačno u ponoć priređena zaseda tako što su eksplozivom urušene okolne stene. Borba napadača, čiji je cilj bio oslobođenje zločinaca iz voza i policije trajala je dva sata, a završena je dolaskom helikopterske jedinice specijalnih snaga. Može se zamisliti kakva je napetost vladala i koju vrstu misli su imali putnici specijalnog voza dok je borba trajala. Tačka sukoba je tačno u sredini pretpostavljenog lučnog pojasa, a vreme sukoba se poklapa sa vremenom zločina u Vestroudu.
Prolazak kroz ljude još uvijek mi pričinjava radost, čak i nakon stotinu godina spuštanja među njih. Poseban je to osjećaj; prolaziti kroz ljudsko tijelo upravo u najprometnijim ulicama dok su zaokupljeni žurnim koračanjem u raznim pravcima za koje se sjećam da su im od iznimne važnosti dok im ni na kraj pameti nije da nikakva važnost ne postoji i da što brže žure iz dana u dan, iz časa u čas, to su bliže onome mjestu od kojeg ih jeza podilazi - što me svaki put natjera u smijeh. Obično odaberem jedno lice koje napadno odaje unutarnje stanje jedinke, drugim riječima-osjećaje; ogorčenost, bijes, frustraciju ili, često, prazninu.
OVO SAM PISMO NAMERNO SKRATILA POŠTO NISAM NI IMALA NAMERU DA GA ŠALJEM
– Našli smo je u stolici za plažu, ispod jednog od onih suncobrana sa palminim granama, na peščanom sprudu gde se reka Bojana uliva u more. Možda nije na mestu da vam ovo uopšte govorim, gospođo, ali trebalo je da vidite, kako su izgledali, reka, more, sunce u smiraju dana, kakav je bio mir i koja tišina. I talasi su utihnuli na momenat. Ako postoji idealan način da se ode sa ovog sveta, mislim da je to kako je vaša majka otišla.
– Ne nije na mestu. Uopšte me ne zanimaju vaše romantične opservacije o zalasku Sunca u ovoj vukojebini. Nisam prevalila pola sveta da slušam zanesene pogranične pogrebnike. Dajte da obavimo šta mora, da mogu da završim i sahranu i da se tornjam s ovog strulelog kontinenta. I gospođica je!
....na blog onog MilutinaM, pa sada nema šanse da zaboravim Ljubu Moljca.Sve što je pisao Miljenko Žuborski ne verujem da bi tako dobro zvučalo da je pričao neko drugi .Moljac je bio nenadmašan
" Božeu miliouu kud sam zašou
nouuu roud nouuu ssstazeu
gou kameeen nogeu gazeeeu...."
....tako je Ljuba Moljac recitovao na engleskom,ali je unf. kada se sluša
Veliki je petak. Završio sam prvu smenu i pošto je vreme izuzetno kao put onog pijanca koji se automobilom zakucao u drugi automobil, legao sam u svoj, naš, ako ću pošteno, kaučuk, da čitam. Dakle, veliki je bedak već danima iako je proleće i zato sam, možda, uzeo da razmatram pad Avale, na koju se još nisam biciklovom ispentrao ove sezone - do sada barem devetnaest ispentravanja. Dosada, kažem.
KOLEGA ZDRAVKOVIĆ (tek onako): Šta je sa Srećkovićem, on nikada ne kasni?
KOLEGA ŽIVOTIĆ (samo što je ušao): Verovatno je bolestan. Poslaću mu poruku.
ponedeljak 15.55h (pogon)
KOLEGA ZDRAVKOVIĆ (već skida radni mantil): Je l’ ti se javio Srećković?
KOLEGA ŽIVOTIĆ (deluje zainteresovano za razgovor): Ništa ceo dan. Znaš da on uvek telefon ostavi na nečujno. I mene hvata neka prehlada. Hladno je u ovom pogonu, vuče sa svih strana. (kolega Zdravković odlazi u klozet koji nema vrata pored kancelarije šefa smene i više ne čuje kolegu Životića)
- То ће се демократски одлучити! – завршио је спикер.
Устао је и искључио ТВ. Ручно, на самом апарату. Није употребио даљински јер је то посредник, желео је да се лично обрачуна.
До тада је мислио да је даљински у његовој служби. Као миксер, усисивач, вентилатор. Да му олакша живот, учини га пријатнијим и здравијим. Међутим, добијао је речи и слике које су га узнемиравале, затим збуњивале. На крају чак и вређале његов осећај правде и здравог разума.
