Ne podnosim ni konzerve, ni pritajene konzervativce, operu i operativce, gotovs i gotivce, gotovinu, otopinu, praznu binu i frazu pivce za živce, kad neko glumi sumnjivo lice, podgrejane pice i palice, neobrijane pice i ralice, skijice i ubice, raskopane ulice i zatvorene ptice, emisiju Vice i vice versa, pluripotentnost stresa, frižider bez mesa, pepeo na urni, večne i nepravedno optužene krivce, osim ako nisu dežurni

polagano

            Hajde da, hajde da se zaljuljamo, polagano. Hajde da se uzmemo? Sve će proći, ostajemo jedno drugom, rekao je. U osvit rata zove devojku, zove je ali niko se ne javlja. Niko ne sedi pored telefona. Nešto se oseća u vazduhu, a nije zagađenje rudarske industrije. Prelistava po auto-karti, za šta će ovaj rat biti? Ispadaju prazne razglednice. Odlazi do pošte. Suprotno ustaljenom verovanju na telefonu radi dedica, koji bi trebalo da je odavno u penziji po svim paragrafima zakona za koji se izborio radnički savet ili makar u Šao-lin hramu, sa svojim sveštenicima.

 

Dušku se na trenutak učinilo da će upeglana ali matora, starija od njega, teta Buba ili Bubica, kako joj je tepao, ipak da ga izda i da se zaustavi. Bilo je to vozilo izraubovano, iznutra, u svojoj biti, neko bi rekao i duhovno, verovatno za otpad da limarija i agregat nisu (očigledno bezuspešno) rekonstruisani po ceni koja se kosi sa zdravim razumom. Što bi rekao Mile Kekin, promijenio karoseriju i motor al’ je inače ko nov(a).

 

Možda mehanika može da prkosi elektronici, i vazdušno hlađenje vodenom, ali sve ima rok trajanja. Možda je ova automobilska bakuta (rođena kao nazi kleinkind), dobila fejslift, pejsmejker i totalnu endoprotezu kukova, ali je u nekom momentu  morala da se rastane sa dušom. Ispuštala je poslednje porcije plavičastog dima na svoja zadnja dva topa i onda je jednostavno stala, jedva dosegnuvši vrh malenog uspona, iza kog se pojavio nešto duži spust koji se nastavljao u solidno parče relativno ravnog puta. Duško je shvatio da je kraj, ali je takođe osetio da će gravitacija povući preko 800 kilograma gvožđa nizbrdo i odlučio da odsedi za volanom i taj deo. On je član porodice i sedi pored preminulog kome je srce stalo, ali još uvek nije proglašena moždana smrt. Ostalo je još malo vremena, taman koliko da se upali sveća na uzglavlju. I tako, dok je teta Buba rolala niz brdašce proizvodeći čudan zvuk živog mrtvaca (jer jeste se kretala, i nekome bi iz daljine izgledala odveć živo, ali bi svako ko se nađe u blizini sluhom mogao da potvrdi da je bila pokojna), Duško je u glavi zapalio sveću. Nevidljiva ali posve zanemarena  sila trenja, oduzimala je prevlast nenadjebivosti sile gravitacije i automobil je sve sporije i sporije prelazio metre pred sobom. Kada je osetio da se kretanju bliži kraj, Duško je namotao volan u suprotnu traku i zakucao mezimicu u jendek. Svojevrsno uzemljenje Bubica je pretrpela izgubivši levi far u kontaktu sa svojom grobnom zemljom. Duško je pokupio ranac sa suvozačkog sedišta i ostavio desni far da mu koliko-toliko osvetljava put preko nevelike livade. Razmišljao je kako su njegove današnje okolnosti nesrećne, ali se u sledećem trenutku tešio da ga je teta Buba popela uz Debelo brdo, na samu Pašinu ravan, veoma blizu cilja i da je zapravo imao i sreće.

Gradska knjiga Beogradska ispisivana rukopisno u nekoliko proteklih vekova je usled protoka vremena, uticaja uslova sredine na hartiju, aljkavog listanja pri čitanju i zbog nedovoljne brige o njoj samoj, knjiga je dovedena u stanje rasknjižene kupusare sa pobrkanim stranicama ali množina njih je u svoj toj gužvi iščilela. Razni su tu knjigu vekovima prelistavali, pored čitatelja vrlo obrazovanih i onih prihvatljivo pismenih, nekih na granici pismenosti bilo je i potpuno lišenih znanja o slovima te su gledali samo crtane zabeleške jer i pisci knjige nisu po neki put bili u dosluhu sa slovima pa su crtkarali ili prosto stavljali onaj epski krstić tek da se znaa da su tu bili. U tako šarolikom čitateljstvu dešavalo se da su mnogi od njih u susretu sa knjigom bili zbunjeni i nepripremljeni na tako što veoma obimno i kabasto u rukama i onda su svi oni, koji doticahu knjigu, čupali joj stranice za sopstvenu arhivu, dopisivali na marginama ali i u tekstu samom, podvlačili redove, ubacivali neke dodatne strane po svojoj volji i smatranju. Neki put bi prosuli mastilo preko rukopisa, sve je vremenom pomešano i zagubio se red i kontinuitet u poglavljima ali i u pojedinim redovima, a bez redosleda u paginaciji tok rukopisa nije baš zgodno pratiti i kontraindikovano je.

gošća autorka: Aleksandra Aksentijević

tekst preuzet sa portala bookvica 

 

 Često opisivane kao „autobiografske“, priče Lusije Berlin zaista jesu uzorno delo autofikcije, jer je nadgradnja pretpostavljenog autobiografskog predloška u toj meri uspela da čitaocu ili čitateljki zapitanost nad autentičnošću opisanih događaja brzo postaje najmanje zanimljiv sloj priče.

 

 

             Dobro veče, moj dragi prijatelju. Zdravo, dobri čoveče.

            U ovoj si se mekoj zemlji krio do sada? Danas sam te drugi put našao. Ti si ubio mog rođenog brata prošle jeseni u lovu. Pucao si mu u leđa. Njegova smrt je proglašena nesrećom u lovu a na tebe niko nikada nije uperio prstom.

            Noćima sam slušao majku kako jeca. Crninu nije skidala. Spavala je u crnoj spavaćici.

            Majka je imala običaj da priča po selu da je moj brat bio njen ponos i dika, da je bio bogom dan i da ga je Gospod lično blagoslovio. Majka ga je volela više od bilo koga.

            Videlo se da je želela osvetu.

            Bez znanja majke počeo sam da te tražim.

Evo nekoliko reci na temu rijaliti programa. Rijaliti programi kao sto su Veliki Brat i Farma, i izvedeni iz njih, vode svoje poreklo iz knjizevnih dela Dzordza Orvela, iz njegovih knjiga 1984-ta, i Zivotinjska farma.

 

zašto je kultura pogubna za pojedinca

 

kompleksi, agregati, sedam Snežana i patuljci

            Tek što sam završila Filozofiju i upisala master, jer ako nemaš master, kao da nisi ni studirala, bila sam se pomirila sa lošom srećom da će biti neophodno potražiti posao. Nisam imala prinudu za stalnim uposlenjem jer sam još uvek od roditelja, bolje reći majke, dobijala skromni mesečni džeparac. Ona je nekako s ponosom slala tu pomoć iako nije do kraja shvatala moju nauku, ali bilo joj je drago što, eto, makar je jedno dete uspelo u velikom gradu. Moje tri sestre se nisu preselile za mnom u Beograd, umalo ne napisah Moskvu, a i da jesu ništa se ne bi promenilo, i one su to znale. Dolazile bi ponekad s muževima, kako koja, na vikend šoping.

 

Ne, to nije bila bela Zastava 101, nije bila ni Zastava 128, a kada smo već u Kragujevcu nije bio ni 500 L, bio je to čaršav, nevešto svezan za dršku koja je pretekla kada se pravila poslednja Metla bez drške. Nema povlačenja, nema predaje. Neman prodaje. Da li me rep odaje? Ili to što bljujem vatru? Ne bi mi smetalo da budem zmaj, glupi. Vatra and stuffs, to je dovolje. Ne bih hteo da sam benzinska stanica blizu aerodroma Nikola Tesla. Ili Čika Jova. Ili Nikola Tesla. Skroman sam koliko i skrušen. Prerušen i iscrtan tušem. Samo peršun pušem. Pišem. Ako bih već moron da budem pumpa ne bi mi smetalo da sam breast pump. Video sam jednom ženu koja kolači oči na uporabu takve pumpe druge žene u parku Manjež. Kolači oči. Kolači>Oči>Bale. Christian. Hrišćanstvo sa osudom gleda na neostvarene žene, za Batmana ništa ne tvrdim. Neostvarene znači bez poroda. Vratiće se po rode. Ove godine il' do godine. Tako veli mali Loša, što isto nekad pati zbog žena jer su im tela obnažena. Aman. Prijatelj kućnog budžeta, budžiti, budžicu, Fujitsu, Jitsu Jiu, Lucy Liu. A to što je prljavo kao u štali, pardon, u štabu, izbornom, izvornom, to mačku o rep. Može i mački. Mečki. S 500.