Urednik muzičkog fanzina ''Oprem dobro'' koji najduže neprekidno izlazi na ovim našim prostorima, (od septembra 1986, objavljeno 103 broja) dao je zanimljiv intervju  za ''Priče sa Dexijem''...

 

 

Na skoro pustoj peščanoj plaži, dok se sunce spremalo da snažnim ritualnim zamahom svojim crvenim plaštom obznani smiraj još jednog letnjeg dana, dvoje ljudi završavahu svoje delo. Činili su to s toliko pažnje i ljubavi da na trenutak pomislih kako će svoj zamak premazati nekom meni nepoznatom tečnošću i poneti ga sa sobom, kao božanski dar tog neponovljivog predvečerja.

Ali,

Gde god da kreneš, gde god da pogledaš, gde god da oslušneš - kakofonija i kakovideonija (na)stranačkih faca i još nastranijih obećanja.

Masovno i masivno laganje je toliko uzelo maha, da čovek više nema gde da se skloni. I ogledala su počela da obmanjuju, da nam ne vraćaju sopstvene likove.

Izlaz sam potražio u knjizi Branke Bogavac "Razgovori u Parizu". Spasonosna zbirka intervjua sa velikom brojem svetskih književnika, od Borhesa, Kundere, Amada i Joneska, do Siorana, Ljose, Eka, Ostera....

Марко Шелић, Напет шоу, Лагуна, Београд 2015.

 

 

Када се осамдесетих година прошлог века на просторима СФРЈ јавио нов уметнички израз, таласи незадовољства најпре су се излили у Београду

     

        -Džejn, da li bi na našem putovanju po Evropi prvo želelela da vidimo Sikstinsku kapelu ili Luvr? Pitao sam je odmah po povratku sa Nijagarinih vodopada. Moje pitanje je imalo svoju dugu predistoriju. Džejn, mlada studenkinja umetnosti, maštala je da u nekom potkrovlju Monmartra slika i živi. Zaljubljena Džejn je želela da zajedno odemo u Veneciju. Sredovečna Džejn je želela sve to zajedno plus ulicu Sv. Onorea u Parizu sa svim svojim raskošnim izlozima. Otići u Italiju i Pariz bio je san većine studenata naše generacije. Odlazili su samo bogati. Godine su prilazile, a ja sam Džejn svake godine uveravao kako će se njen san ostvariti sledećeg leta. Videti Sikstinsku kapelu i Luvr za Džejn je bilo i pitanje profesionalnog dostojanstva, jer Džejn godinama uspešno vodi malu prodajnu galeriju na Brodveju.

 

Вест о одласку некога кога смо волели, понела ми је на тренутак мисли у једну давну зиму и невелики радијски студио. Као млад новинар, почетник, са стрепњом сам позвао познатог песника и упитао га да ли би гостовао

Sunce je već visoko izašlo kada je Kju odlučio da napuste rečni plićak. Ne savetujući se ni sa kim, on odjednom skrenu i probi se kroz gusti mladi vrbak na samoj obali. Udaljivši se malo od reke, stade i poče da briše ždrepčeve kaljave noge velikim listovima niske jednogodišnje biljke koja je rasla na proplanku. Frija skoči sa konja da protegne noge, mada je, pored sve svoje čvrstine i snage delovala prilično jadno. Un je u svojoj mokroj haljini i dalje sedela na pastuvu i kijala. Vilenjak uvide kako će morati nešto da učini za njih. On skide bisage na zemlju pa iz njih izvadi jedan sud sa poklopcem, otvori ga, te posla devojke da se umiju i donesi vode sa obližnjeg potoka. One to radosno prihvatiše, pošto im reče da će posle toga dobiti suvu odeću. Zatim izvadi mali metalni tronožac koji postavi na parče vlažne zemlje koju je pronašao između bilja. Iz torbice od jelenske kože odlomi parče nekakvog materijala koji je ličio na smolu. Devolke se za to vreme vratiše sa vodom. On stavi sud na tronožac.

The past is in the future.

On December 23rd, my latest book, Grumpy in Belgrade: The Prehistory, will hit bookstores all across Belgrade. Impact craters from the collision are expected to form along Knez Mihailova. Please alter your routes accordingly.

The new book, which exists now in the future, is all about the past - the prehistory of my Serbian sojourn. The pieces collected in the new volume of grumpiness were written between 2002 and 2006 - just before I began posting them here on B92.

           Osećam da mi gori pod nogama iako je zima. Možda su promrzline. Đon mojih cipela nestaje zajedno sa mnom. Krivina preda mnom gori a nikog nema za volanom. Ovaj tramvaj, poklon grada Bazena, u kom je stalno leto, i dvadeset devetog februara i trideset drugog decembra, ni nema volan. Gledam iz prazne prikolice, kako nas nešto, kako me nešto vuče, napred, u krug. Tramvaj leti kao da je proklet, kao da je pro… Proleće preko reke, kanala, u kome se sabira kanalizacija već zatočenih naselja po kojoj plivaju trupovi hrabrih kukavaca koji su sebi oduzeli ono što nisu ni tražili. Gomilaju se nizvodno, prema u ušću u Stravu, uzvodno od fabrike vode. Već danima sam na vodi. Voda gasi vatru u želucu. Udavi glad na kratko. Vetar duva bez prestanka. Ako prestane da smeta očima, počinje da smeta ustima, penjući se iz mraka utrobe. Oba, i onaj spoljašnji i ovaj unutrašnji, naduvavaju sa sobom kiselinu koja kroz nos okida nagon za povraćanje.

Ja sam ekstra fenomen, puštaju me za vikend, kao Omen, da odem, mislim da sam bio na granici kome, šta sada mogu da dam oh no, ikome, Ikom, E! imam svoje centralno postojanje, čuvam se buba i golfa, ne izlazim često u mesto, ne izlazim nikad u grad oh no, izlazim češće iz zgrada i upadnem pravo u zmrak oh no, vasiona je ona, vasiona je ona, tor je prostor, kako se zovem? kao planina? manje je važno, prezivam se Čekić, udaram nevažno snažno, kao Branimir Brstina...