I
Košmar. To je bio košmar.
Jedino u snu, plavooki momak, moj dragi, gazi bos po trnju i trči kroz gudure. Oblaci su beli, ali prete. Hoda i puzi preko polja kuda će se prostirati rupama korumpirani auto-putevi. Nestaje u tami šuma koje će izgoreti, nikoga neće boleti. Na obali mrtvog okeana, on plače. Ova zemlja, trula, nema izlaz ni na more. Pošteno jezero nema. Hiljade raka, nalik ustima, na grobljima, zjape i traže svoje. Biće sve više gladnih. Vidim da vidi, dete odraslo s vukovima, reku ljudi koja odlazi preko reke (most je prazan jedino u cik zore), roze kravate iz kojih kaplje krv, merdevine za nigde, naslonjene na maglu i ljude koji se veru i klize s njih, deset hiljada usta žvaću u istom, zadatom ritmu, four to the floor. U rukama dece, noževi, igle, cigle.
ВЕЛИКА ЦРВОТОЧИНА
Интернет је велика црвоточина пуна пречица у чијој утроби, уместо црва, чачкају моћни претраживачи. Један је управо ишчепркао његовог друга из детињства, Срећка Ч. Оног од кога се крио иза старих, шупљикавих врата. Проминуо је налик тамној сенци, као и некада давно, у дечјој игри. Тада је то било довољно да побегне на другу страну.
«Како то да ти увек побеђујеш?», знатижељно су питали.
Тада је крио тајну о ситним рупицама кроз које су се назирале сенке. Сада је могао да одговори: - Захваљујући црвоточинама! И на Интернету сам те тако нашао!
АПЛИКАЦИЈА АКВИНСКИ
„… Тржиште је преплављено апликацијама, развија се и нова генерација кортагената који се стављају и на врх лобање, а не само иза ушију, тако да пријем менталне апликације више није везан за један улаз у сферу свести. Догађај игре или садржаја апликације већ постаје вишеструко сложенији него кад смо почели са Мондријановим ПП-ом. А свакако можемо све брже да урадимо кад нас је само троје.
Девојка је зачкиљила. Веберинг је то приметио и благо се осмехнуо.
– Четворо нас је овде – исправио га је Веберинг и погледао удесно ка холограмској пројекцији жене која је титрала бледопла вичастим сјајем, повремено се осмехивала и климала главом, а онда се окренула ка свом мужу и рекла дубоким, заносним гласом филмске диве:
– Волим када то кажеш.
СЕЛФИ ПРОСВЕТЉАВА
Preuzvišenosti,
Preplavivši Srbiju i druge srpske pokrajine,
komunistički val zapljuskuje odnedavno i one pokrajine koje nastanjuje hrvatski narod, on se sve više širi i, naročito poslednjih dana, preti da preplavi i te krajeve, onako isto kako je to bio slučaj sa srpskim krajevima minule godine. Prilikom prve audijencije, kojom ste donosiocu ovog pisma učinili čast, imao je on priliku da obavesti Vašu Preuzvišenost o svim nevoljama i patnjama, što ih je komunizam prouzrokovao srpskome narodu u toku nekoliko minulih meseci.
prestaću da jedem sisare
Gubim razum u stanu koji ne osećam kao moj, iako je moj. Neko je morao da umre da bih živeo, dostojno čoveka. Mislim da ću prestati da jedem životinje, ili makar sisare. Imam određen cilj u životu. To govno je neko drugi zakucao daleko ispred u magli. Ne vidim šta je ali mogu da namirišem da je sranje.
Mi smo priredili ovaj cirkus za vas, gubavci, treslo se sa razglasa, radili smo naporno prethodnih godina u vašu korist, govnari, zar hoćete da nam rušite dvorac od peska, hoćete da nas uništite, sav naš trud, ma teraj te se bre u kurac, kurac, kurac… Eho bi se gubio posle tri repeticije. I kao sa onih sezonskih tura koje bi s proleća ili s jeseni prolazile kroz komšiluk i nudile čišćenje dvorišta, podruma i šupa, odvoženje nepotrebnih stvari, i sada se traka, posle kratke pauze, nastavljala sa MI SMO. Tek bi posle sedam osam ponavljanja monotoniju razbila neočekivana digresija, da, volim ovo, dobar ritam imamo, svi su dobrodošli, pa naravno, svi ste dobrodošli, sve vas volimo, lepo je, zabava, život, mladost, budućnost, skroz smo za to… I kao da je policijski čas iza ugla ili bliže, kada bi kombi sa ledeno-jezivom poslasticom naišao, svi bi u komšiluku ubrzano nestajali s ulice, gmizali u svoja dvorišta, podrume, šupe. Klinci bi istrčavali iz žbunja spuštenih gaća i gledali kako da ispare neprimetno preko glavne ulice.
Претпоставимо да је ово прича неког мог или вашег другара, боље ће звучати. Иде овако:
ЉУБАВ У ДОБА КОРОНЕ
Трећег месеца ере „короне“ зидови су почели да га стежу, а таваница као да се опасно приближавала па се сагињао кад пролази испод лустера. Изашао је али не вреди: кафићи једва да раде, сплавови су „резерве“ за уходана друштва, улице празне – нема где да се лансира.
И ту он, из досаде, почне да убада телефонске бројеве. Онако отприлике, на осећај. Чека да се јави глас, или гласић, спремио причу са варијацијама. Прва два-три – ништа, нервозне гласине, бесне на свет и свемир. Тек четврти зов, јави се прозукао мушки глас. Овај је кандидат за корону, помислио је и отплео причу:
- Господине... Нашао сам ташну, или je то ташница, са вашим бројем телефона у њој.
- Мој број у ташници?
Задршка, присећање, па решење: дај даље!
- Лана, то је нешто твоје. Тебе траже.
Дај то лане, помислио је. Такве тражим!