Ove godine se obeležava 80 godina od rođenja velikog pisca i velikog čoveka Borislava Pekića. Ovog meseca je i 18 godina od kada nas je napustio. Meni je Pekić uvek bio najomiljeniji pisac. Uvek imam bar jednu njegovu knjigu pored kreveta, za uveče pred spavanje. "Besnilo" ne znam ni sam koliko puta sam pročitao. O ostalim delima i da ne govorim.

Razlog ovog posta je blog koji je postavila njegova žena, gospođa Ljiljana i zbog čega sam joj neizmerno zahvalan. Želeo sam sa vama da podelim ovaj prijatan kutak u nadi da ćete se i vi tamo lepo osećati.

Obavezno posetite blog http://borislavpekic.blogspot.com/

Nažalost do gospođe Ljiljane nisam uspeo da dođem da bih je zamolio za dopuštenje da ovde objavim bar jedan tekst od mnogih koje možete naći na blogu. Nadam se da će mi gospođa Ljiljana oprostiti što ću jedan tekst sa bloga preneti ovde.

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

AFE­RE, I KAKO IH STE­ĆI

Uprkos opštem uverenju da me Veran plaća samo za jedan post nedeljno, ja pišem već drugi ove nedelje. Pa ako plati - plati :-)

Šalu na stranu, stvar je ozbiljna. 

Dnevnik 2 - RTS1. Retko gledam televiziju, posebno preskačem vesti. Toliko su bedne da ne moram i da ih gledam. Sve što me zanima pročitam na internetu. Jer, ostalo se svodi na razne reality show programe, a kako je moj život oduvek bio uzbudljiviji od svakog Velikog Brata,  pa čak i od Farme (naročito od kada sam došla na splav) - izbegavam.

Goodbuy, Cruel World!

Postoje situacije u kojima, kafkijanski rečeno, kavez ide u potragu za pticom.

OHOLA GREŠKA

Bismilahir-rahmanir-rahim!

 بسم الله الرحمن الرحيم

U ime Boga (Alaha), Milostivog, Samilosnog.

Ovim rečima počinje jedan od najvećih romana novije srpske književnosti, Derviš i smrt M. Selimovića.

Na stranu primedba Alije Isakovića da je ironično što jedan od najvećih srpskih romana počinje deklaracijom islamske vere, muslimanskim Vjeruju.  Nego, primetih

zovem se srdjan valjarević rodjen 16.7.1967. Beograd/ imam male šake i debele usne/ imam hiljadu dolara/ zaradjenih u mašinobravarskoj radionici/ čitam Šervuda Andersona/ veoma sam loš udvarač/ ne studiram ništa/ ne govorim razgovetno/ volim flomastere/ volim kad žensko nosi mušku košulju/ volim Patagoniju/ volim punjene paprika/ mislim da sam dripac (Srdjan Valjarević: Klinč)

Za početak da kažem da ja volim da svoje blogove pišem četvrtkom. Dobro, ne pišem baš svakog četvrtka (idućeg ću biti odsutan, he, he, he...), ali kad pišem nekako više volim da to bude četvrtkom nego, recimo, ponedeljkom. Jer, markesovski rečeno (sećate li se njegove novele sa lepim naslovom: «Neverovatna i tužna priča o naivnoj Erendiri i njenoj bezdušnoj babi»?), onaj ko četvrtkom noću sanja da očekuje neko pismo, moguće je da ono bude sa neprijatnim vestima, ali - neće nikada stići.

ЖАЛ 

Џабе ми је све сестро мила и марке и одело и ципеле
Нема га више оној наше кад се искраднемо из дом па босе побегнемо на сред село а тамо онија наши слепци
Е кад се сетим срце пусто оче да пукне
Сејо сети ли се некој за мене или су ме сви заборавили
Поздрави кој пита за мене
Ако те овуј зиму некој потражи узни мојти дар

Франкфурт, 1970. године
(из књиге „Печалбари" Драгослава Манића ‒ Форског)