Umesto proleća koje je te druge posleratne godine kasnilo sa uobičajenom posetom Komaricama, u selo je neočekivano stigao novi pop. Njegovog prethodnika je, užirenog desetkovanjem seoske faune, kraj rata odneo zajedno sa još bradatijima od njega, ostaviviši za njima samo izmaglicu alkoholnih isparenja i strah od noćnih posetilaca.

 
           Često mu se dogodi da nešto napiše, a onda shvati da je sve to jedno veliko, bezvredno sranje. On misli da zbog toga, za sve ove godine spisateljstkog staža, nije napisao više, a i to što je napisao, neretko je bacao u smeće; on poznaje ljude koji pišu, a koji za godinu dana napišu više nego što je on napisao za sve svoje godine zajedno. Oni imaju

 Gost autor: Nurudin

Bismilahir-rahmanir-rahim!

 بسم الله الرحمن الرحيم

U ime Boga (Alaha), Milostivog, Samilosnog.

Ovim rečima počinje jedan od najvećih romana novije srpske književnosti, Derviš i smrt M. Selimovića.

Na stranu primedba Alije Isakovića da je ironično što jedan od najvećih srpskih romana počinje deklaracijom islamske vere, muslimanskim Vjeruju.  Nego, primetih

Bila je subota popodne, pozno prolećni dan, nekoliko nedelja pred prvi Band Aid koncert. Aleksić se spremio za izlazak. Kapu je nosio u ruci, uvek je nosio u ruci, ako bi negde sreo oficira pravio bi se kako mu se odšrafila zvezda pa je kao namešta. Bilo mu je stalo da mu se ne pokvari kovrdžava frizura i prstima je popravljao pri susretu sa svakim ogledalom, prozorom ili izlogom. Rekao sam mu da nisam naročito raspoložen za grad. Pomenuo mi je vešalicu na žaru “Kod Mülera”, i princes krofne, ali sam ja ostao pri svome. Retko sam izlazio u grad, mada sam imao pregršt plavih kartončića

Od 23. aprila, svetskog Dana knjige, ovogodišnja prestonica knjige i autorskih prava je postala – Ljubljana. Iskreno verujući da Dan knjige mora da traje mnogo duže od jednog dana, ovaj blog, kao moj duboki naklon, posvećujem onome na koga prvo pomislim kada se kaže »knjiga«, velikom Majstoru priče i Umetniku života, piscu kome je ova godina širom sveta posvećena, jer se tokom nje slavi 150 godina od njegovog rođenja – Antonu Pavloviču Čehovu.

Imam običaj ili bolje rečeno običavam da svakih deset, ponekad i petnaest godina, ponovo pročitam određene knjige, odnosno određene pisce, odnosno sve što su napisali. U takve pisce spadaju Beket, Marcel Proust, James Joyce, Čehov, Tornton Vajdler, Varlaam Šalamov, Mišima, Danilo Kiš, Andrić, Eko, Borhes, Tabuki, Hajne i naravno moj dragi i omiljeni Bohumil Hrabal. Do

Dnevnik nisam vodio nikad. To mi je uvek delovalo tragično prepotentno. Zapisivanje događaja iz sopstvenog života, uh! Šta tu ima da se zapisuje i pamti? I još gore! Da se kasnije čita!?... Jedan prijatelj mi je govorio da grešim i da treba zapisivati crtice: zvao Škarica i potvrdio za Zagreb, bio žur kod Sande u D. 48; sedeo sa Miletom i Galićem celo popodne...Iz takvih opaski može čovek, kaže taj moj drug, da rekonstruiše sve što želi.

Ja to nisam mogao. Zato nikad i nisam čitao tuđe dnevnike.

Sem kad sam bio u vojsci. Tamo sam otišao u trenutku vrlo nepovoljnom