Šta treba da bude neka bude, ja sam svinja od čoveka, a svinje jedu ljude... Šta treba da bude neka bude...  Čuo se uživo glas koji je pevušio odnekud iz prostorije koja je najviše ličila na dobro uređen obor, ili možda čak na dnevnu sobu sa uglom za svinje. Iz druge prostorije dopirao je i zvuk radio aparata. Čule su se i svinje. Smrdelo je na krv, izmet i leševe. Četiri debele svinje su, iza sklepane ograde, kidale leš koji je čovek iz traktora istovario pred njih.

 

Oblaci su se, nošeni jedva osetnim vetrom, gomilali iznad doline koja je ostajala u senci. Međutim, kada je čovek u sedištu oseća se i najblaži maestral. Drvored pred biciklistom razdvajao je poslednje dve njive na samom početku uspona na brdo. Između dva reda stabala nalazio se asfaltni put. Nekoliko kilometara unazad, na jednoj mrtvoj krivini, odvajao se od glavnog druma, a ovde, pred sam ulazak u šumu, prestajao je i nastavljao se u zemljani. Oštra kamena kosina probijala se iz guste šume listopadnih stabala. Nedostupni vrh te stene štrčao je u visinu, kao kakav đavolji rog, spreman da probode i samo nebo, ako mu se dovoljno približi.

 

VREMENA DIVLJAJU

 

Možda shvatim zašto

možda samo napravim retorički kompromis

jer dosta mi je nasilja

dosta mi je tiranije

jebeš strane

hoću do Zane

hoću do Tirane

 

Možda je sve ovo jedna velika konfuzija

iluzija, kontuzija

vremena divljaju

tirani su birani

hoću u velikom broju

da odemo u Kroju

na vrh kule da pobodemo zavesu

 

 

 

ZALAZAK SUNCA IZNAD BEŽANIJSKOG GROBLJA

 

Retko biran, dalek put

zaboravio sam kako zvuče talasi

kojima se prepuštaš

ne čekaj me

 

Drugačiji svet leži iza žice, zida, rešetki

provlači se do mene, uvlači se u oglav

kao maestral

ne čekaj me

 

Zaboravio sam svoj gnev, pomiren

odlazim bez vetra pod krilom, kasom

ne čekaj me

nestajem

 

Postoji mesto, koje prizivam

gde su dani duži, gde me tama neće naći

 

Sve u meni vuče me daleko odavde

sve što želim ni vreme ne može da ispuni

propadam kroz atmosferu

gubim se

 

Zbogom prijatelji

 

Sedmorica nas je budnih. Spavamo na smenu. Zemunica je topla do visine od pola metra iznad tla, ispod kao grob. Zato smo bale slame poređali jednu na drugu pa samo polovina može da spava u isto vreme.
Sedimo za improvizovanim stolom pored peći dok flaša sa rakijom kruži od ruke do ruke. Osmi nam je dan u Peščari. Temperatura noću pada ispod -25. Razgovor zamro, glave klimaju ka stolu.
„Znate li, ljudi, da su one noći pre nego što smo pošli na vežbu u Narodnoj bašti kučići pojeli čoveka?" - čujem svoj glas kao da od nekog drugog dopire. Dvojica, trojica me pogledaju uz „Aj ne seri" izraz.
„Ne, stvarno... „ - opet čujem sebe kako pokušavam da im objasnim da se ne šalim. I mislim - kao da je neko nekoga u nešto nekad ubedio... 

 

EGIPATSKA KNJIGA POLUMRTVIH

 

Sam pravim svoju istoriju, pakao u koji sam pao

Nil u koji sam stao sa betonskim cipelama tradicije

i olovnim ordenjem mrtvih i zaboravljenih

nazdravljam bolesnim i isceđenim

gorko i ljuto, nikad nećemo prevazići žuč

 

Мислио сам да ћу тај 31. децембар упамтити само по јакој прехлади, која ме је баш тога дана приковала за кревет и угасила наде да ћу Нову годину дочекати у друштву пријатеља, у пештанском кафеу “Бони и Kлајд”. Тај локал

Računovođe/knjigovođe, prodavci, novinari, neki majstori, polako završavaju posao za ovu godinu*. Majke i očevi pokušavaju u tajnosti da uviju poklone koje će deca posle ponoći (ili posle buđenja) naći pod jelkom. Prase se peče, sarma je zamotana i skuvana, krastavčići za salatu će biti seckani kasnije. Nova godina je tu. Kalendar je surov.

Nije Marina bila loša pesnikinja. Moglo se u njenim stihovima pronaći i ponešto literarno vredno. Zbog toga je i nisu smatrali samo ljubiteljkom poezije i autorkom u pokušaju, već stvaraocem, premda su kritičari tek u ponekoj njenoj pesmi uspevali da prepoznaju umetnički zaokruženu celinu. U njenom opusu je mnogo više bilo stihova u kojima su se tek mestimično mogle prepoznati iskre

Зимски је дан. Децембар доноси голомразицу и просипа је по нашем невеликом тргу. Кроз прозор посматрам људе како погурени беже од хладноће и завлаче руке дубоко, ка дну џепова, не би ли у њима пронашли уточиште за делић