U ove dane studene kojima noći od mraza pucaju, reč „bog“ se pominje češće no inače, uz prateće želje za mir i dobrotu. Naravno, uz pridev „božji“. A, kad smo već kod „božji“, u slovenačkom jeziku su nekada davno živeli pojmovi „božje dete“ i „dete božje“. Iako naizgled isti, sa samo obrnutim redom reči, značili su sasvim različite stvari. O njima, ali i o čudnoj naravi sreće, je priču napisao Ciril Kosmač. Divnu i strašnu priču. Kosmač podseća zaborav da je „Dete božje“, u narodu, bilo ono dete, koje se rodilo nejasne pameti i koje je, živeći krotko, celog svog života ostalo dete. Za razliku od deteta božjeg, „božje dete“ je bilo vanbračno dete, ono kome se otac nije znao, ono koje je – „dao bog“. Doduše, ponekad se dešavalo da dete božje bude i božje dete, ali to je bilo mnogo ređe od pojavljivanja božje dece koja su celog života nosila pečat ničijih. Čak i onda kada su bili već odrasli ljudi, bez obzira na imovinsko stanje, ostajala im je ta mrlja. Nisu pomagali ni dani kao ovi, kada se poziva na najbolje što je bog u čoveku napravio.

Pop ubio štićenika zato što je uneo drogu. NE, ON GA JE UBIO,  ZATO ŠTO JE LUD.

Ko je tom idiotu omogućio da na bilo koji način više kontaktira sa ljudima nakon snimaka njegove torture u manastiru. Ko je tom kretenu omogućio da bilo šta radi u životu sem da kopa na njivi ili kanale za vodovod i kanalizaciju.

  Djavole mali, neobuzdani, šta ti radiš u ljudskom kostimu?! Nasladjuješ se pohotno  čovekovim slabostima, zamenjuješ ga tamo gde on ne stigne ili od umora ne može da obavi svoje dužnosti. Ti se nadješ da uskočiš, ne odajući svoje lice i ime, toliko si se saživeo sa ulogom da niko ni ne primećuje da to ti vršljaš po ljudskom umu, lepoti,  strasti; ti održavaš krevet toplim, tanjir punim, put čistim; ti donosiš jutarnje novine i mirisnu kafu, razvlačiš osmeh na licu davno propalih sudbina.

 Djavolčiću, nijedan, zar ti nije dosadilo da kopaš po

Naslov samo kradem, iako nisam prvi, a i tanjušan mi je kao front za SciFi notu što se probi kroz pukotine pop-kulture ovih dana, gde postoji planeta, na njoj rasa, u njoj operske pevačice koje se ceo život spremaju za samo jednu pesmu, jedno izvođenje, i kad u njemu dostignu queen-of-the-night-F (F više od ovog u fontu što imamo na raspolaganju, a i uopšte je smešno naše izgovaranje slova F ovako samog) one sebi oštrim bodežom probodu srce.

A kradem i sećam se zato što mi je dobar protivteg jednoj „modernoj" crtici identity-politike zvanoj „toxic masculinity", toksičnoj muževnosti kao fokusu napada identity političara i političarki koji dovodi do toga da se mnogim muškarcima uvlači pod kožu, i kako kaže jedna iznervirana američka dama od njih pravi „male, plačljive cvetiće" - dobro, dame su sa Venere, dok bi pesnici sa Marsa to preveli na književni srpski kao „plačipičke".

Ovo su razmišljanja i konkretne ideje lakovernog detlića šta bi mogla Srbija da uradi. Da li je to realno, da li je moguće, ima li smisla? Ne znam.  Trudim se da ne čitam novine i da ne pratim vesti iz matice. Trudim se da se jedina komunikacija svede na doznake po bankama, međutim ponekad vidim koliko nesposobni klipani sede na vlasti da ti i za baba seru u javnom WC-u treba veza inače ćeš da se unerediš u sopstvene gaće. Nažalost uvek posle posete Srbiji dolazim do zaključka da je nostalgija bolje rešenje.

...To whom it may concern...

  Ovaj tekst je nastao kao posledica nedostatka isprava jedne osobe koju necemo imenovati, i dok njen muz ne nadje pare za podmicivanje Egipatskih granicara, i dok se to ne sredi sleduje vam, jelte, zna se, zauzmi pozu, opusti misic...

  Dakle, tekst kao takav obilovace glupostima, psovkama, zajedljivim detinjastim zajebavanjem, vredjanjem Srpskog i svih ostalih naroda koji mi dodju pod ruku, i to bi bilo to...

  A da, odgovor na smisao zivota i sve, je na kraju teksta...

 moj fb drug se zezao na fb, pa okačio fotku,
mene malo zanimalo, plašite li se vi boga?

... obrnutim redosledom:

5 Belorepan Haliaeetus albicilla kako napada ribara Pandion haliaeetus (Smederevo): ribar leti ka meni sa ribom u kandžama da se odjednom bezmalo dvostruko veći belorepan zaleti u njega. Ribar ispušta lovinu, a belorepan skuplja krila, brzo ponire i u vazduhu je grabi (Objašnjenje: impresivna aerobatika koju ne bih očekivao

Dok, gde god da se okreneš na blogu, gosn. Karagaća priča o partizanima i nekakvim događajima od pre 70 godina, a jedino što osim toga možeš da pročitaš jesu kojekakvi tekstovi o Kosovu (ili Draganu Struji Hadži-Antiću, koji je majka svih uspeha), naš parlament je odlučio da apsolutno iskulira septembar kao radni mesec.

Međutim, još možda interesantnije od neradničkog parlamenta jeste to što među predlozima zakona u skupštinskoj proceduri nema nešto previše unutrašnjih zakona (da se tako izrazim), uglavnom se radi o potvrđivanju raznoraznih međunarodnih ugovora. Tome uzrok može biti ili u tome što smo već usvojili sve što je na ovom svetu trebalo usvojiti ili što neko kasni s upućivanjem novih propisa u proceduru.

Pre nego što pokušam da objavim svoju zapanjenost, tj čime sam zapanjen, šta me je to zapanjilo, moram prvo da terminološki da ne kažem lingvističarski da se pozabavim samim izrazom. Mislim da to nije teško...nekom našem dalekom pra pretku ili pra pretkinji, što je čini mi se bliže istini, berući pečurke i šumske bobice raznih boja, usput ih grickajući, i posle izvesnog vremena osetivši mučninu u stomaku,