Szabolcs Kokay, www.kokay.hu

Posmatram dvogledom udaljeni dalekovod, jedva se vidi, ali, po držanju i proporcijama, prepoznajem siluetu globalno ugroženog stepskog sokola.

Mart 2007 

Blago martovsko sunce, grane hrastova su još gole, trava niska, a seoba ptica u punom jeku. Marko i ja milimo duž livade, utabanim tragovima točkova. Tragovi su duboko usečeni u zemlju te, iako je proleće sušno,

Ko je pročitao moj profil zna da imamo vazda vazda životinja [(trenutno brojno stanje 6 pasa i 6 mačaka i 1 kornjača (tri su otišle svojim putem)]. Ko čita moja pisanija zna da ne pišem blogove o našim ljubimcima (mi ih tako ne zovemo). Malo stvari je dosadnije nego kad "vlasnik" psa/mačke/papagaja (kaj god) uzme da drži banku o njegovom, dakako, specijalnom primerku. Nemam nameru da kršim to samonametnuto (no pets) pravilo. Međutim, rizikujući da ispadnem trivijalan, želim da podelim jednu priču o mačetu, koja me "muči" evo sad već sedam godina, ne bi li možda dobio odgovore na pitanja koja iz priče slede, a koja (pitanja) su predmet čestih (skoro pa filosofsko-religioznih) rasprava između Fu i mene.

akvarel (c) Szabolcs Kokay

Ibarska magistrala, užarena na junskom suncu... Dajem migavac, skrećem sa nje.

- A što idemo ovuda?

- Pa, to je neka prečica...

Vozim polako, zavojitim seoskim putem... šumarci hrasta, živice i livade, usamljeno drveće... pa sve sporije... tu bi negde trebala biti... Pratim pogledom bandere duž puta i ptice na žici... lasta... golub grivaš... eno

Kada nam je naš domaćin, direktor Medjunarodnog skautskog centra Kanderšteg rekao da idemo na svečanu večeru u tropsku baštu u obližnjem Frutigenu, pomislili smo da ga još uvek drži groznica koji je upravo preležao. Ko bi očekivao da na jovanjskom mrazu, u danu kada je napadalo 30 santimetara svežeg snega, na nadmorskoj visini od oko 800 metara, u srcu Alpa, idemo na večeru u tropsku baštu? Toliko mi je to bilo neverovatno, da nisam ni poneo svoj foto aparat. I zažalio sam. Dovitljivi Švajcarci iskoristili su dar prirode da naprave ovo čudo.

photos copyright (c) ms. & mr. albicilla

Hipokolijus je sveti gral bliskoistočnog ptičarenja. Ne zato što je redak – jer nije, tek je malobrojan. Niti zato što je ugrožen – jer nije. Već zato što su ugroženi oni koji krenu u potragu za hipokolijusom po pustinjama Iraka, Irana, Afganistana ili Pakistana, gde se ova vrsta gnezdi. (Sad će se neki blogeri naći da mi kažu kako su oni baš tamo bili i kako to nije tako opasno. Podsetiću vas, oni su tamo bili da – izveštavaju s ratišta. Full stop.) Među ptičarima koji (još) nemaju death wish, selo Fulaj je zato čuveno bar koliko i Tadž Mahal među neupućenima – to je jedino mesto gde se u Indiji svake zime može videti hipokolijus. A ja sam ptičar.

Na, kako se poetski izrazi počivša pesnikinja, brdovitom Balkanu, se nalazi nekoliko državica u kojima živi stoka jedna grdna, kako je to davno  rekao/napisao Vladika Rade. Bazični, aksiomski motiv njihovog bitisanja je ubijanje, klanje, mrcvarenje, zatiranje... svojih suseda a ako se uspostavi kakav takav mir, onda se krene na sopstvene sunarodnike.

Elpida i zviždak, foto (9) A. Vilotić

Gost-autor Aleksandra Vilotić

Sedim u kancelariji prezasićena poslom u zatvorenom prostoru sa veštačim vazduhom, pod veštačkim svetlima i prebiram po internetu. Birds – volunteering – summer – Europe... Probam različite kombinacije reči i pojavi se poziv za volontiranje na Antikitiri u septembru. Gde li je to? Ostrvo u Grčkoj. Malo. Skoro pa nenaseljeno. Jednom nedeljno dolazi brod iz Atine a može da se desi da i ne dođe. Odluka je na vetru. Pozivaju se volonteri da pomognu pri prstenovanju ptica. Treba da se ostane najmanje dve nedelje a poželjno je i više. E, pa kombinacija ne mož' biti bolja. Aj zdravo, odoh ja.

Mogla bih u podnaslov dodati  još dugi niz d-ova, inicijala za  déjà vu,  i doom,  i dobrotu, i destiny, i  dark, i dilataciju, i pitanjem na pitanje Phila Connorsa (Bill Murray),  kao odgovoru Riti (Andie MacDowell), didn’t you just ask me that...Svejedno, sve bi  to sasvim lepo stajalo i uklopilo se kao ovo  D  iz naslova, tj. inicijal mog  vlastitog imena -  u dan mrmota. Verovatno ste  (ili većina vas) odmah otkrili da su ove pretežno engleske reči iz filma,  koje moram da  pomenem zbog onih koji možda nisu gledali  Groundhog day,  preveden kod nas kao Dan mrmota. Sve su to pojmovi koji obeležavaju tu čudesnu i provokativnu komediju u suštini duboko psihološku iako film, na prvu, prati i prikazuje  one vašarske događaje u malom gradiću Punxsutawney, Pennsylvania USA,  kad se čeka da mrmot Phil prognozira koliko će još biti zima. U suštini jednostavan koncept: oblačno je, nema mrmotove senke, dolazi proleće - sunce je, ima senke, zima još traje...

Juče se u 13,05 na Velikom Ratnom ostrvu ispilio prvi orlić, ljubi ga strika :)

Edit: Dva dana kasnije se ispilio i drugi mladunac. 

A vi imate i direktan prenos iz gnezda na jutjub nalogu Gradskog Zelenila koje upravlja rezervatom VRO (nešto mi ne ide ovo s videom, pa evo i ovde linka https://www.youtube.com/watch?v=fyDwbHuw1fE&feature=player_embedded

ili ako su opet menjali link, u search: orao belorepan veliko ratno ostrvo 2017 ):