Gost-autor Čeda Vučković

Nas 20 s puta posmatramo centralno jezero ribnjaka Baranda. U pitanju je prostrano vodeno ogledalo gde dominiraju ćubasti gnjurci, liske i riđoglave patke. Među njima je i po koja patka njorka, kao i desetak crnovratih gnjuraca.

Kašičar © Čeda Vučković

Jutro bez plana, osim da ptičarim negde... U kolima širim mapu – kuda? Možda Pančevački rit? Tamo pronalazim jako visok vodostaj, bez plićaka pogodnih za ishranu ptica, samo dve  gluvare i jednog  velikog vranca i – zaključanu rampu na nasipu! To prosto nema svrhe, pa zovem prijatelja da zajedno obiđemo ribnjak u Barandi, kažem da za 20 minuta mogu da budem kod njega, na šta mi on, tek probuđen, odgovara: „Ne mogu da se našminkam tako brzo“.

O politici retko pišem. Možda zato što sam dobar deo ne tako dugog života potrošila na vetrenjače i stoku. I zato što se o tome ne može razgovarati pristojno, bez da ti neko ne nalepi -izam. Nisam od onih razočaranih, što u dešperaciji odmahuju belim listićem. Sve što sam imala o sadašnjoj vlasteli da kažem stalo je u par rečenica.  Ostalo je još ponešto da se doda u konkretnom slučaju. 

Odrasli, teritorijalni suri orao, foto © Brano Rudić

Nedavno sam, ptičareći u rezervatu Garaf kod Barselone, video par penjača kako se, s dovoljno gvožđurije da usidre bojni brod, zaputio s parkinga ka najbližoj litici. I sam sam to nekad radio, pa se zamislim, okrenem ka svom vodiču i prokomentarišem kako je penjanje verovatno the most elaborate male (mating) display. Stiv se složio, slegnuo ramenima i dodao: “Šta sve radimo zbog devojaka...” 

Tazbina, pre 8-9 godina. U kafani se upoznajem sa ženinom braćom i prijateljima. 

- Ti si iz Vojvodine?

- Da

(desetak sekundi tišine)

- a šta hoće onaj Čanak?

Nije dobio odgovor na ovo pitanje. Mrzelo me je da odgovorim da sam potomak kolonista iz Kninske krajine i da bi me se familija kolektivno odrekla da sam "autonomaš". Uz to, niti mislim da je Nenad Čanak separatista, niti da njegovih 2-3% glasača predstavljaju značaj broj. Sa sličnim pitanjima sam se susretao i pre i nakon tog dana.

Pozvan da održim seriju kratkih predavanja o pticama Dunava, danas sam se obreo na sađenju drveća i otvaranju Supernatural parka na Adi Huji. Grupe “gorana”, u proseku od 7 do 37 godina, smenjivale su se kod tornja za posmatranje ptica, a ja sam im predstavljao značaj i vrste IBA područja Ušće Save u Dunav. Lako, isprva.

Drugo predavanje je isto kao prvo, treće.. ma da li sam vama već to rekao, ili sam to pričao onima pre? Četvrto predavanje, uh, šta sam vam rekao? Nisam to prethodnoj grupi? (Mislim da bi mi najlakše bilo da sam osmislio četiri različita predavanja, za svaku grupu po jedno.)

Kažu o pokojniku sve najbolje... Jes' đavola! To važi samo za obične ljude. Javne persone ne zaslužuju primenu tog pravila na njihova trupla (i duše, ko veruje u te stvari). Zapravo, dužnost preživelih, kada su istorijske ličnosti u pitanju, je da naprave makar pokušaj poštenog bilansa njihovog lika i dela, a u krajnjoj liniji, ako iz pijeteta prema njima živima to do tada nisu uradili, da kažu bobu bob, a popu pop.

Videh na jednom lovačkom forumu temu, pa parafraziram “šta sve nosite na teren, mimo onog baš obaveznog” (a što bi kod ptičara bili dvogled, ključ – tj. priručnik za identifikaciju ptica i beležnica, sve češće i foto oprema), pa su odgovori išli od labella do šešira, obično oko litra vode, te od pljoske ("nije to za tebe da piješ, vec da ponudiš") do, meni najzanimljivijeg, doručka za 2-3 osobe ("sendviče nose sebični ljudi - ne mogu nikog da ponude, nego se nosi kulen, crni luk, itd, sve sto može da se naseče i podeli, količina za dvoje-troje")...

Prokletinja od telefona zvrnda u neko nesrećno doba noći... na koje sam je i navio, ne bih li po, da li beše starom ili sad novom vremenu otišao na ptičarenje u sam cik zore. I tako me probudi, pogledam telefon s neskrivenom mržnjom i ostanem u krevetu... još dva sata. Tek potom se obučem, uzmem prethodne večeri spakovan ranac i nestanem ka Pančevačkom ritu. Ako sam dobro shvatio šta je po starom, a šta po novom, bio sam tamo nekih pola sata po izlasku sunca, što ipak nije prekasno.

Topli katalonski mart (htedoh reći španski, pa sam se brže-bolje ispravio), Barselona prepuna sunca, malih aleksandri, kaluđerica (dve šarmantne, ali nepoželjne, strane i invazivne vrste papagaja) i galebova (koji, na Jelicin užas, kriče u večernjem mraku). Uprkos svem suncu, dane sam proveo u zasenjenom i zamračenom zdanju Plavog muzeja sa interesantnom prirodnjačkom zbirkom (gde mi je najzanimljivije bilo shvatiti koliko sam tih ‘tica i sisara već posmatrao u prirodi), a na ništa manje zanimljivoj radionici o metodologiji izrade atlasa ptičjih populacija. Poslednji dan skupa, završna prezentacija – već vadim dvogled iz ranca, i posle nje kafa – pozdravljam se i krećem da sa lokalnim vodičem, Stivom Vestom, istražim okolinu.