Iza ovog pomalo bezazlenog imena krije se tajanstvena bolest, koja prema dosadašnjim saznanjima ima potencijal da dovede do izumiranja čitavih vrsta slepih miševa. U prvom redu onih koji zimi prelaze u hibernaciju, dakle spavaju zimski san. Radi se o milionima slepaća, medju kojima ima i nekoliko vrlo retkih vrsta, koje su i inače bile na ivici izumiranja (Indiana bat). Do nedavno je sindrom bio izolovan na severnoameričkom kontinentu, a krajem prošle godine su otkriveni prvi slučajevi i u Evropi, u Francuskoj.

Bez veze je na prvom mestu način na koji je taj dokument pisan. A kako je pisan? Pisan je kao uputstvo koje bi u ovom trenutku mogla da sroči svaka malo iskusnija daktilografkinja koja je na Kosovu i koja onako odoka zna "situaciju na terenu".

Zašto je ta pojednostavljenost do imbecilnosti bez veze?

Bez veze je jer su to 1. opšta mesta 2. ništa novo 3. toliko nacrtano da jedina (objašnjiva) namena tog dokmenta može da bude prašina koju je isti digao u srpskoj javnosti.

Čemu slući prašina u srpskoj javnosti?

1. da se vidi kako srpska javnost reaguje

Opet sam bila u Zemlji Kobasica, (Krava i Lekovitih Trava). Ovoga puta, nesto pasivnije nego inace, provela sam vise vremena u horizontalnom polozaju i prepustala drugima da rade svoj posao, a ja konzumirala zajedno sa nerodjenim Prackom Simeunovicem, koji se pokazo kao veliki talenat za uzivanje i odobravao moje akcije istezanjem i sutiranjem iznutra.

Konzumirala sam tako i jednu odlicnu pricu Woody Allena, koja je inspirisana bizarnom statistikom da svake godine u USA 20ak ljudi strada tako sto ih ubije krava. U vecini slucajeva namerno, a jednom cak s ledja. Podelila bih

Da li ste ikad razmisljali kako izgleda smrt jedne revolucije, da li uopste jedna revolucija moze umreti i ako moze kako i zasto umire ?

Građen više kao hrt nego kao mačka, pouzdano je izmeren pri brzini od 105 km/h. Iako u zatočeništvu živi i preko 20 godina, u divljini je to svega deset: uništeni brojnim sprintovima, zglobovi stradaju te životinja umire od gladi jer više ne može da lovi. Govorim, naravno, o gepardu. Poslednji preživeli iz roda koji je, kako fosilni nalazi pokazuju, imao makar pet vrsta, uključujući mačku-sprintera veličine lava koja je stepama jurila pre pola miliona godina, gepard izgleda odavno juri ka konačnom izumiranju. Da li je zaista tako?

Dunav ispred Beograda je prava zamka za ređe vodene ptice. Prvo mi je B. javio da je prevez i dalje u jatu riđoglavih pataka ispred sportskog centra 25. maj, pa sam ga ugledao čim sam došao. Većina pataka je na vodi držala kljun ispod krila i glavu položenu na leđa. Ni prevez nije bio izuzetak, no njegova narandžasta glava je upadljivo odudarala od okolnih riđih. Taako.. štiklirana i poslednja patka koja se viđa kod nas.

Stvarno bi neko trebalo nesto da kaze, ali situacija bas i nije preterano pogodna za to, razmisljao je dugo mali procelavi coveculjak u masi koje je stajala na pozornici...

 

 What could be more natural for a species that has exterminated its animal kin than to look into a mirror and find that it is not alone?

Napomena: romanticni neka ne citaju ovaj tekst, a ostali neka ne previde da se radi o politickoj filozofiji, a ne o licnom ubedjenju autora bloga, tj. mene.

Kad bi vam ponudili da se opredelite izmedju darvinistickog i religijskog pogleda na nastanak ljudske, koji biste odabrali? Da li bi ikad pomislili da opredeljenje za Darvina osporava postojanje humanizma?

A ako se pitate kakva sad lekcija četiri... i kud se dedoše jedan, dva i tri... sećam se jedne priče o mladiću željnom znanja koji je otišao kod učitelja koji će ga podučiti zenu. Spremao je učiteljevu kuću, okopavao baštu, kuvao i prao, donosio vodu i posle nekoliko nedelja se zapitao kada će početi sa obukom. Posle nekoliko meseci usudio se i rekao: „Učitelju, ja samo spremam kuću, okopavam baštu, kuvam i perem i donosim vodu, a došao sam da učim zen. Kada će moja obuka da počne?“ Učitelj ga je blago pogledao i odgovorio: „Tvoja obuka je odavno počela, samo ti to još nisi shvatio.“

Bi-biip... još jedan prvojanuarski SMS. Zima je vreme kad sve sitne ptice koje se hrane insektima pobegnu odavde glavom bez obzira, kako ne bi izumrle od gladi. Ujedno, to je i vreme kad sva sila vodenih ptica sa severa krene nešto južnije (najčešće jugozapadnije) kako bi na nezaleđenim vodama mogla da se prehrani. Pticama ne smeta hladnoća (da je tako, ne bismo nosili jakne punjene paperjem), već što im sneg i led hranu čine nedostupnom. 

Glavni zimski ptičarski i ptičji spektal jesu velika jata, od po više hiljada ili više desetina hiljada, koja se okupljaju na mestima pogodnim za ishranu, npr. srpskom potezu Dunava. Ni Veliko Ratno ostrvo nije izuzetak. A kako kvantitet obično daje kvalitet (jedan moj poznanik se ovoj tvrdnji svojevremeno usprotivio argumentom da tri lopate i dalje ne daju dobru ribu), u svoj toj masi počesto osvanu rariteti.