Kada neko , kao na primer zdravstvene ustanove, napravi dugove u odnosu na dobavljače roba i usluga , a taj neko je u , zvanično, državnoj službi uvek se pojavi neki pijani baron iz vlade i kaže 'Mi to plaćamo'. Sve je to u redu ako bi se zanemarile neke sitnice kao što je da to u stvari plaćamo ti i ja i još nekoliko hiljada , ili miliona (optimista sam, takva mi narav danas) kroz poreze i doprinose. Zaboravi se i da postoje družine i pojedinci koji državi, u tu kasu iz koje se 'plaćaju dugovi', ne plaćaju ništa. I za koje se prave 'programi' da mogu dalje da prežive. Oni ne brinu znaju da će uvek njihove dugove na tebe i mene da prebaci neki pijani baron.

Moj tekst juče pročitan na 202...u emisiji '' Šta je sporno ''

Računam...lakše me je slušati...nego pročitati...

Prijatno slušanje ...:)

Nije prošao ni pun mesec od konstituisanja novog Sabora Republike Hrvatske, a već svi koliko-toliko

Konkurs za naj-maminu priču meseca decembra na temu Kada sam prvi put ugledala svoju bebu privodimo kraju dvema pričama:

1. Moj borac
2. Vilinsko čudo

Ovo je prilika da se zahvalimo svima na učešću i glasanju.

Naredna tema biće objavljena u januarskom izdanju časopisa Mama, ali i na blogu B92.
Tada će biti objavljen i spisak nagrađenih meseca decembra.

Glasanje za dve poslednje priče obavlja se kao i do sada klikom na oznaku „PREPORUČI" u dnu komentara. Za priče mogu glasati svi registrovani korisnici Bloga B92. Svakoj priči

Setih se jutros jednog dogadjaja iz prvog razreda osnovne škole.Negde na polovini trećeg časa, ustane moj školski drug Vlada sa podignuta dva prsta želeći nešto da kaže. Učiteljica, jedna divna gospodja i divna osoba, pomiluje ga po glavi i nežnim glasom mu kaže '' Hajde kaži Vlado šta si hteo, ali nemoj samo meni nego se obrati celom razredu da te čuju tvoji drugovi i drugarice.''

 jelena milić:

sutra je 5 godina od ubistva gardista u topčideru. toliko o nezavisnom sudstvu i kontrolisanim obaveštajnim službama u srbiji 2009

ja:

dok se ne sazna istina
gledaću na vojsku srbije kroz taj dogadjaj...

sve što urade, ili ne urade
biće u mojim očima vezano za ubistvo gardista....
as simple as that!

... ništa se ovde ne menja, sve je stabilno i uobičajeno ... ginjol predstava i prikazanje stereotipnog i ovde već viđenog libreta je i dalje u toku ... rezervcije za sedišta u gledalištu su obezbedjene do u beskonačno ...

 

Rien ne distingue les souvenirs des autres moments: ce n'est que plus tard qu'ils se font reconnaître, à leurs cicatrices./Nothing sorts out memories from ordinary moments. Later on they do claim remembrance when they show their scars. (Chris Marker: La jetée)

Pre petnaestak godina, jednog bečkog 24. decembra uveče, pitali smo se šta da radimo mi koji smo bez porodica, bez predbožićnih rituala, mi koji nemamo nameru ni sami da jedemo kod kuće, ni da idemo na ponoćnu misu. Bilo nas je troje; ja, jedan moj prijatelj koji je jednog leta osamdesetih došao na mesec dana iz grada Bowling Green u državi Ohio da predaje engleski u Salzburgu na mesec dana, i do dana današnjeg ostao da živi u Austriji, i jedna moja prijateljica rođena gde i ja, a koja sada živi u Americi, koja mi je tada bila u poseti. Otišli smo u kafanu u kojoj sam vrlo često obitavao za vreme svog života u Beču, Adlerhof, u 7. Bezirku (gradskoj opštini), u ulici Burggasse broj 51, čije se ime sa ulice ni ne vidi. Jedino što se vidi jeste fasadna lampa sa reklamom za malo poznato Schnaitl pivo.

Nigde toliko intenzivno ne osećam život kao u nekoj osami kraj mora. I u Sarajevu.

Radi se o žudnji života za samim sobom. Oni retki trenuci kada pred silovitim osećanjem životnosti padaju sve zapreke, opsene, kulise...

Dvadesetak godina posle rata Sarajevo je opet ozareno i rascvetalo kao nekad.

МОЋ И СЕНКА

На почетку романа Чеда Недељковића („Тежина сенке“, „Сигмапревент“, Врњачка Бања, 2017) прочитаћете опис кратког и необичног телефонског разговора. Кад политички првак странке која је сваким даном све јача подигне слушалицу, чује познати глас и само једну реченицу: „Крава је за продају“.

Ова, наизглед шифрована реченица, сажела је у себи вечити проблем уметности – однос према конкретној, актуелној власти. Током историје, свако знање, вештина, стваралачки замах, темперамент и инспирација били су својина власти или имали неку цену. Тако су створени монументи светске историје: од Вавилона и пирамида до Партенона и наших манастира. Они који не би на то пристали, уз тежак живот, остајали су непризнати и непознати.

          Ово је основна тема романа  ТЕЖИНА СЕНКЕ, приказана кроз животне судбине неколицине бивших ученика истог одељења.