The past is in the future.

On December 23rd, my latest book, Grumpy in Belgrade: The Prehistory, will hit bookstores all across Belgrade. Impact craters from the collision are expected to form along Knez Mihailova. Please alter your routes accordingly.

The new book, which exists now in the future, is all about the past - the prehistory of my Serbian sojourn. The pieces collected in the new volume of grumpiness were written between 2002 and 2006 - just before I began posting them here on B92.

Zove me dok spavam. To mrzim.

 

Nikada mi neće biti jasno zašto svaki put ustanem i bez razmišljanja odem do njega. Otvaram oči i skačem sa kreveta, gegam se do kuhinje i pozdravljam ga klimanjem glave. Gazda ćuti. Sedam i doručkujem. Jedem brzo. Nisam siguran u čemu je štos. Zašto ćuti a pozvao me je. Maltene se prodrao da ustanem. Ipak - on je glavni. Izvukao me je sa ulice, dao mi da kuntam kod njega i hrani me. To mora da se poštuje. 

Progovorio je posle par minuta, rekao je - idemo. Jebiga, idemo - mislim se. Ne bih izlazio iz sobe ali idemo, jebiga. Spavao bih još dva dana sigurno. Spavao, jeo, pišao i srao. Samo to. Dva dana, minimum. Ali poslovi se moraju odrađivati i tog dela sam svestan. 

Gost autor: Kristina S.K.

Kada su od strane države formirane profesionalne komore i uvedene licence, verovatno se smatralo i očekivalo da se komore bore za očuvanje profesionalnosti i stručnosti svojih članova. Međutim, ova udruženja su postala izolovana ostrvca u turbulentnim tranzicionim vremenima.
Nedavni slučaj nesavesnog rada lekara (još nerazjašnjenog u potpunosti) koji je kao posledicu doveo do smrti osmogodišnjeg dečaka opet pokazuje nedostatak reakcije profesionalnih udruženja. Šta ona treba da rade u ovakvom slučaju? U pitanju je obavezna licenca koju

U senci arogantnog falsifikata studenta beogradskog Fizičkog fakulteta Stefana Veljkovića, kao i ostalih "bisera" domaće crne hronike, ostalo je jedno hapšenje - prava ilustracija za predizborni (bez)obrazac života ovde i sada:

"U Beogradu je uhapšen Saša Vujko (39), koji se lažno predstavljao kao pripadnik Bezbednosne informativne agencije (BIA) i član Saveta za nacionalnu bezbednost.

... izraz umetnički je kalirao ovde na realizmu pa zagazi ka idealizmu  ... slikarije sa napredne palete u veselim bojama šljašte optimizmom odasvud po vasceli dan i noć ... ubi se nadslikar od danonoćnog posla a onda pljusne kiša i sve namolovano spere ... nema veze, sutra će on ispočetka ...

 

Pred beogradski sajam knjiga (2011) u izdanju izdavačke kuće „Mona i Manjana“ izašao je roman prvenac Marka Krstića – Viktorija. Roman opisuje našu svakodnevnicu, perioda koji nazivamo tranzicijom; ogoljenu do štrajkova i patnje običnog radnika ili sebičnosti i bezobzirnosti karijerista i ljudi koji su okrenuli leđa idealima za koje su se borili. Roman pokazuje različite puteve kojima su se uputili nekadašnji „saborci“ Petooktobarske revolucije. Gde su oni sada, i koliko nas autor ovog romana pušta da sami odredimo gde je granica između fikcije romana i stvarnosti u kojoj živimo, pitaćemo Marka.

... ovi što kažu da su opozicija, hoće da nam napakuju nasilje i neke metalne štangle za po glavi a ne vide, nerazumnici jedni, da je to doprinos kulturi, napredni umetnički performans ... nadrealistička poruka naših darovitih slikara putem grafita na košuljama ... 

 

 

Ovo je slika vladine zgrade u gradu Huainan, a gde će ako ne u Kini, viđena sasvim slučajno u nekom časopisu. Slika zgrade iznenađujuće bizarne arhitektonike uz upit a šta je nagnalo tvorce i potaklo ih da tako što neobično načine. Motiv je svakako traganje za posebnošću i identitetom po svaku cenu. To je inače žestoka disciplina koja ne poznaje i ne sledi pravila viteške i gospodske utakmice, takmičari gaze ne pazeći šta im je pod đonove dopalo, u doslovnom smislu se primenjuje stara krilatica za nastalu civilizaciju  „cilj opravdava sredstvo“, pa je ova kineska majstorija jedan od rezultata tog traganja. Cilj je bio da se stvori entitet veoma prepoznatljiv, pamtljiv, koji će se kroz medije i priču 

Доба свеколиког отуђења које нас је опхрвало, у неповрат нам односи неке облике комуникације за које више немамо времена, а по којима у својој меморији често и радо пребирамо. То су они топли, спори људски разговори,