.... pa da vam šapnem:

Jeste li znali da postoje kongresi blogera?

Jeste li znali da je nedavno u Kopenhagenu bio kongres i da je jedan naš kolega iz potpalublja dobio nagradu za najbolji tekst o klimatskim promenama?

Niste?... Nisam ni ja... maločas mi javilo...

Pisao je Bačkom kanalu...

Sticajem

ŽIVEO DEDA MRAZ!

Neka Vam Nova godina bude u znaku biometrijskih pasoša, a ne u znaku biobankarskih minusa!

Neka Nova 2010. bude u znaku desetke na ispitima iz predmeta životni standard i zaposlenje!

Daj Bože da u Srbiji više ne postoje tri klase: gladni, alavi i oni siti svega!

Da nas više ne prevode žedne preko vode u gladne!

Da

Dobro se sećam kampanje „Jul je cool" i reklamnog spota „Levo, lepše" u kome, kad se skrene desno divljaju četnici koji pale, ruše i siluju, a levo je sve fino, krasno i slasno. Ta kampanja zastrašivanja nije bila posebno uspešna, ali je zastrašivanje često korišćeno u predizbornim kampanjama. Na predsedničkim izborima kada su se za „presto" nadmetali Boris Tadić i Tomislav Nikolić zastrašivanje su koristile „demokratske" snage. Predstavljano je da će, ako Nikolić pobedi na izborima, Srbiju potresti zemljotresi, uragani i ostale prirodne i neprirodne nepogode - nešto slično što sada možemo da vidimo u filmu „2012". Nikad nisam dobro reagovao na zastrašivanja, a tada su mi bila posebno degutantna, tako da sam izašao na glasanje, na listiću dopisao „3. Jelena Karleuša" i glasao za nju. Nakon fijaska na izborima na Voždovcu primećuje se panika kod gubitnika koji su započeli postizbornu kampanju zastrašivanja i traženja krivaca za neuspeh. Naravno, kako nalaže srpski običaj, krivci se nikada ne traže u sopstvenim redovima.

Za put svile znam, znam i za trasu začina, ali nisam razmisljala o tome da postoji i ustaljeni, uhodani . put kolača - sve do pre neki dan, kada sam s plavom ikeinom kesom u ruci, cupkala na autobskoj stanici Beograd. U velikoj kesi bio je mali omot, a u njemu, kilogram domaće tarane. Taranu sam kupila na Kalenića pijaci, donela je kući, zapakovala i po najgorem kijametu zaputila se na autobusku stanicu da je predam Lasta vozaču, s molbom da je odnese u beli svet.

Ali

Da li gledate serijal emisija "Integracija"? Do sada je prikazano već šest epizoda.

Mnogi su komentarisali moj prethodni blog i pre početka emitovanja. Većina tadašnjih komentara nije bila pozitivna. Da li i sada imate isto mišljenje kada ste, nadam se, pogledali neku od epizoda?

Po svemu sudeći ja sam baš imala sreće. Nisam morala da tražim posao preko oglasa.

Beogradska filharmonija. Postavili nekog tamo mladog direktora razbarušene kose pre više od 8 godina na čelo raštimanog orkestra. Muzičarima se nije ni mililo da sviraju. Ne mogu oni mene toliko malo da plate koliko ja mogu malo da sviram. I za čudo božije, mladi direktor nikoga nije otpustio. Samo postavio standarde i nametnuo ritam da uši otpadaju. Pa ko hoće hoće, ko neće, ne mora. I mnogi nisu hteli, pa su sami otišli. A neki su hteli pa su ostali. A novi koji su dolazili, znali su kakav je ritam i kako se strašno radi. I zamislite hteli da dođu. A pare male, nikakve. Oni opet došli. I čudo napravili. Beogradsku filharmoniju. Kakve sad ovo ima veze sa sudovima?

Da li da se oprostim od Vas u ovoj godini uz prethodni blog u kom su zene bezosecajne kucke ili novi, u kom su racundzije? Ako ih objavim rafalno, osiguracu da I u buduce svako onaj ko mi se na blogu suprotstavi po bilo kom pitanju profitira u vidu preporuke komentara. Kakao tome da odlim? Ne mogu…

Vec sam ranije pisala o lepotama “besplatnog” zdravstva u UK zvanog NHS, zahvaljujuci kome svi stanovnici ove zemlje ipak dobijaju sasvim pristojnu medicinsku uslugu (Dr Wu excluded). Ideja NHSa, podseticu vas pre nego sto krenete da dovodite u pitanje prethodnu recenicu, je

Ovaj blog je u neku ruku nastavak razvogora između Pižona i mene u trenutku "zrelosti" jednog od njegovih prethodnih blogova, a u vezi sa razlozima zbog kojih homoseksualci žele da im se omogući da zaključuju brakove. Ipak, ovaj tekst nije samo o homoseksualcima a pogotovo nije o pravu na zaključenje brakovima između njih.

Tekst se tiče i heteroseksualnih parova koji nisu u braku (i to ne svih nego onih koje Porodični zakon smatra vanbračnim partnerima) i homoseksualnih parova koji i ne mogu da budu u braku (niti se mogu smatrati vanbračnim partnerima) - i jedne i druge zajednički nazivam kohabitanti - i tiče se razlika i nejednakog tretmana u našem poreskom sistemu kohabitanata i ljudi koji su u braku, a za koje objektivno ne postoje razlozi. Kraće, tema bloga jeste pitanje trebaju li se ljudi u istovetnim sitaucijama tretirati istovetno ili ne?