7. jul se decenijama slavio. Danas tihuje. Ali ne kao nešto čija je namena definitivno određena i odloženo je da miruje među poštovanim antikvitetima istorije. U tom tihovanju ostadoše pritajenost, nemirne vizije, podeljenost... Jer, i dalje o ovom datumu jedni govore jedno, drugi drugo...

Šta je u stvari bio onaj sedmojulski pucanj? Startni znak u borbi protiv fašizma i u borbi za slobodu? Ili spontani bratoubilački akt koji je posle godinama u udžbenicima štampan kao mit o besprimernoj hrabrosti u ratu protiv zla? Ili, pak, samo početak još jedne od nesreća u seriji koje su preko nas protutnjale tokom 20. veka? Ili samo delić večitog srpskog klatna, gde je istina čas jedno, čas drugo izdanje privida, zavisno od toga u kom se položaju klatno u datom deliću sekunda zatekne? 

.

Srbiji su potrebne dubinske reforme svih segmenata društva. Ekonomske politike, poreske politike, javnih preduzeća, penzionog sistema, zdravstva, pravosuđa, obrazovanja, kulture, celog javnog sektora, državne uprave, institucija sistema. Srbija vapi za suštinskim reformama već duže od 10 godina. Umesto reformi, već duže od 10 godina propadamo u blatu marketinga političkih stranaka nesposobnih da sprovedu barem jednu jedinu.

Odnos prema Zoranu Đinđiću postao je kao odnos prema selebritiju kog smo voleli, a njegova vizija je nešto kao evergreen koji ponekad pevušimo. Zato smo tu gde smo.

Danas sam napisao ove rečenice tražeći u moru tugaljivih, jetkih ili sasvim deprimirajućih misli, tempiranih za datum kada naprasno postajemo svesni, odgovorni i ožalošćeni, neko dominantno osećanje, nešto što bi mi dočaralo u kakvom je zapravo stanju uspomena na streljanog premijera Srbije.

I dok, ljudi kao ljudi, vole da oplakuju ili da se ljute, da se žaleći Zorana samosažaljevaju, političari se temeljnije pripremju za datum probuđene svesti. Oni ga imaju unovčiti, u popularnosti i u glasovima, i zato ne ostaju samo na frazama od kojih su ove sa društvenih mreža i uverljivije i iskrenije. Oni imaju projekte.

Juče je Želvoz poslao dopis medijima u kome piše:

Svih pet reprezentativnih sindikata Želvoza poslali su dopis premijeru, prvom potpredsedniku Vlade, Ministarstvu finansija, Ministarstvu privrede i Agenciji za privatizaciju, u kojem su naveli da poslovodstvo ne opravdava dobijena sredstva Fonda za razvoj, nenamenski troše dobijeni novac, bez plana angažuju zaposlene, kao i da je potpisanim sporazumom izigralo poverenje radnika.

Višednevno bestidno iživljavanje srpskih toaletoida nad Nedom Arnerić - i potpuna nemoć i nesposobnost društva da im se suprotstavi i zaštiti vrednosti na kojima bi sva pristojna i civilizovana društva morala da počivaju - dokazuje da mi, odavno već, uopšte i nismo društvo nego zverinjak!

 

          Za sebe mogu reći mnoge stvari, ali da sam apolitičan nije jedna od njih. Otkako znam za sebe, politika me interesuje. Neka od najranijih mojih sećanja odnose se na TV dnevnik - nisam imao pojma ko su good guys a ko su loši momci, nisam znao šta je partija, šta zastava, šta su izbori, ko su ministri i čemu služi premijer, ali znao sam, slutio sam bolje je reći, da se u celoj toj stvari zvanoj politika,