Davne 1997 godine, negde u kasnu jesen, može biti baš oktobra meseca, otišao sam do stana mojih roditelja. Jesenje večeri u Nišu znaju da budu prohladno prijatne. Uvek kad parkiram kola ispred zgrade, obuzme me onaj osećaj blage nostalgije za minulim danima mladosti koja traži ćutanje i budi sećanja samo na lepe trenutke. U toj samotnoj tišini sećanja, koja traje par desetina koraka između automobila i ulaznih vrata zgrade, uvek sam nalazio svoj mir. Te večeri, taj mir je izremetila, jedva čujna rečenica, koja je dopirala iz mraka pored stepeništa zgrade. „Ajde mali da nam ga lepo ti sada ispušiš“.

Ono što se ne može naučiti u školi, već predstavlja profesionalnu deformaciju, jeste brzina kojom se reaguje na opasnost za sebe ili druge kada se čuju „ključne“ reči. Dva poznata lokalna dripca, nalaktivši se na zgradu, držala su za mišice  komšiju iz zgrade.

Milan Nikolić

Nikada ne bih pisao o slučaju srpske nacionalne šta god ona bila. Ni najnovije vesti o tome da će se verovatno nagoditi sa Tužilaštvom, da je ponudila čak milion i po eura, da će biti „pritvorena“ u sopstvenoj vili, i da će seka Lidija, koja je samo verno pomagala, kako nalaže

Mac, mac, mac, - dozivao je svoju mačku Boris Tadić. Na drugom kraju grada u dubokoj ilegali, daleko od pristojnog sveta Vojislav Koštunica je dozivao svoje mačke dok se divio novom ukrućenom Avalskom tornju, ali je to neka druga priča.

Sa peškirom na glavi u bademantilu, Boris je išao kroz rezidenciju i dozivao svoju mačku Micu koju je usvojio pre tri godine.

- Mac, mac, mac, dođi maco da pijemo mleko.

Mačku je dozivao, ali mačke nigde nije bilo. Posle pola sata dozivanja morao je da odustane i da isfenira kosu. I onda se čuo strašan vrisak. Opet je našao novu sedu. Neka tri sata se nervirao zbog nove sede i onda se setio mačke Mice.

- Gde je ta mačketina?!

Pre nekoliko dana bio sam u Subotici. Dobio sam poziv da se kao svedok pojavim na suđenju u vezi policijske torture koju sam istraživao 2006. godine. Tortura nije razlog pisanja bloga, pa neću o tome. 

Razlog je serija neprijatnosti koje sam kao svedok u jednom sudskom postupku doživeo. Mislio sam da je uloga svedoka da pomogne sudu u pronalaženju istine, tako dragocene i potrebne. Mislio sam i da država ceni one koji žele da joj pomognu u tome. Ispostavilo se da nisam bio u pravu. Iznova i iznova se pojavljuju nove situacije u kojima uvek naivno verujem da je moguće pronaći

Potaknut neverovatnom količinom agresije i suštinskim nerazumevanjem i nedostatkom empatije u komentarima na Brajovićevom blogu, osećam se pozvanim da iznesem neka svoja fragmentarna razmišljanja:

 1. Poslednjih mesec-dva bavim se inte

Bio sam na koncertu Dijane Kral. Fina je žena, ali malo mi je dosadilo da dajem pare za svetske zvezde koje mi deluju kao neko ko se na binu popeo ne da bi ga ocenila publika, već da bi on tj. ona ocenila publiku tj. nas. Da li znamo pesme, znamo li engleski, da li razumemo šale između pesama, sve se to ocenjuje...i ako sam u pravu, onda umesto da ja plaćam kartu, trebalo bi da dobijem honorar za uspešno praćenje koncerta.

Moguće da grešim. Sedeo sam u blizini jednog lokalnog nazovi političara, pa mi je njegovo štetno zračenje uzrokovalo da budem negativan više nego je to u skladu sa mojim karakterom i godinama.

"E da malo kraduckate, pa da vam pogledam kroz prste, ali ga vi preteraste" - Velje Ilića.

Moja školska drugarica Naomi Campbell je u svoje zlatno doba govorila da ne ustaje iz kreveta bez minimum deset hiljada dolara. Mi, njeni školski drugovi i drugarice, smo govorili kako je uobražena kučka, ali, ona je taj novac tražila za svoj rad, koliko god on nama izgledao trivijalan. Na nju su se izgleda ugledali naši današnji lopovi, koji neće da ustanu iz kreveta ako minimum ne ukradu milion evra. Sigurno su ih u školi učili ako kradu, da kradu mnogo.

Prvo nas je potresao skandal Dulićevog sajta od 25 hiljada evra. Kao što znate, ja sam slab kad neko troši velike pare na štampani materijal i web sajtove. Bili smo ljuti dva dana, lajkovali komentare, šerovali vesti, zajebavali se na FB statusima na Dulićev račun i nastavili dalje.

Ukoliko išta znamo o ljudima, onda je to da vole da se dele. Na kauboje i indijance, partizane i Nemce... kao i u svim beogradskim školskim dvorištima 1980-te, i u dvorištu OŠ „Stevan Sinđelić" je među osmacima i naprednim sedmacima, zamenivši dve pomenute, zavladala podela na hipike i pankere. I ostalu devedesetprocentu masu koju ta podela nije ni najmanje zanimala. Treba li reći, pripadao sam devedestprocentnoj masi. Pripravništvo u rok grupi bez bubnjara bi me verovatno ubrojalo

  Edit :  Što bi rekla ona stara pošalica Nadrealista sproću Sutjeske i izvlačenja Vrhovnog štaba iz obruča :

"Švabe, Švabe...po - gle - da - jte  se - ma - for !" ...dakle, ovde imamo nešto slično, zahvaljujući Najvećem i Najmaksimalnijem Čarobnjaku Bloga - maksi83 : semafor koji se apdejtuje na 3 minuta i koji daje trenutni rezultat opredeljivanja blogera za i protiv đačkih uniformi. Hvala, makso !

Kada se na jednom Unfuckable blogu, i pored već prisutnog i uredno najavljenog domaćina, pojave Exitus letalis, Drago Kovačević, ex – lektorka, dsandic, Spiridon, mariopan, angie, A. Stošić, drug.član...(dodajte po volji)

 

аутор Едриан Барнет:

"Често ми се говори да поштујем веровања других. То звучи сасвим разумно - на крају крајева, људи треба да буду слободни да верују у шта год хоће. Међутим, ствари нису тако једноставне као што се чини. Људи ће углавном поштовати право других да верују у нешто у шта они не верују али је мало вероватно да ће поштовати само то веровање. На пример, у политици, различите групе имаће дијаметрално различите ставове и сматраће да су њихови неистомишљеници у жестокој заблуди. У демократији су дозвољена сва политичка становишта (макар у теорији), чак и она која за већину могу бити дубоко увредљива. Сматра се савршено прихватљивим да политичке странке једна другу пљују, као и да се јавности објашњава колико су глупа и небулозна гледишта друге стране.