ili novinarstvo je mrtvo, živelo novinarstvo!

Svestan da ću možda razočarati neke moje čitaoce (posebno one koji su pročitali tekstove sa mog privatnog bloga), recikliram jedan tekst sa istog. Dva razloga postoje za to. Jedan je da se i dalje krpim od boravka u Srbistanu i mixed emotions koje uvek uslede praćene blokadom koja traje dok se te ambivalentne emocije (i sećanja) ne slegnu i sortiraju. Drugi? pa biće jasno kad pročitate (nadam se – vidi podnaslov).

Tekst koji sledi je star tri godine (minimalno sam ga apdejtovao) i pokušaj je (moj prvi u životu) prikaza knjige. Radi se o knjizi Ne govori mi laži: istraživačko novinarstvo i njegovi uspesi [Tell me no lies: investigative journalism and its triumphs], koju je uredio Džon Pilger, novinar i dokumentarista koji uživa moje veliko poverenje i poštovanje.

-

Napomena:

Poslednja dva (2) ( slovima i brojem) nisam bio u mogućnosti da se ulogujem na blog, i pored bezbroj pokušaja.
Setih se nekako odličnog filma "The Last Days of Frankie the Fly", kad Dennis Hooper žuri da uplati tiket na kladionici , pukne guma na automobilu a on stane , pogleda u nebo i kaže otprilike " Da li mi na ovaj način stavljaš do znanja da ćemo se uskoro upoznati?"ili u prevodu "da sam ugasio"?Neko mi oborio blog?
Moguće da grešim. Ko zna! Slučajnost, iako ja nisam sklon da verujem u slučajnosti

Kraj

"

Ovako nešto,)Trebalo je da bude "trash", ali ipak ne

Ovde na blogu ustvari mi nismo ljudi,

Mi smo svi 001101001101010011...( ili kako već , to 0011001010 robot maksa bolje zna da objasni i napiše.) Ne bolje kiborg, mi smo verovatno kiborzi neke nove generacije, po mnogim komentatorima ovde em se ne vidimo,ne znamo kako ko izgleda , ne čujemo se , i tako dalje, a sve to znači pretpotstavlja da niko od nas nema nikakva osećanja koja ovde ispisuje ( iskazuje)

Onda su verovatno, i mnogi sa bloga koje smo imali nekada priliku da vidimo , ustvari

 
          Bilo je izvesno samo to da će umreti. Način na koji će umreti, međutim, mogao je sam da odabere - mogao je sedeti i gledati prelepu panoramu Njujorka sve dok se ne uguši od dima ili dok ne izgori. Ako bi to preživeo nekim čudom, mogao je dočekati da se zgrada sruši. On je odabrao da se baci kroz prozor sa visine od skoro pola kilometra. Zašto?
          Ono što ovu fotografiju čini jezivom nije prizor

 malima je hladno oko srca

Rijetko mi se dogodi da usred bijela dana imam vremena setati gradom...sjediti u kaficu "u izlogu", promatrati ljude...ili samo buljiti u prazno. Danas je bio jedan takav dan. 

Kod Jarila sam se prisjetila godisnjice Mozartovog rodjenja i okacila link na stavak iz Requiema. Naravno...nije bas najveselije od Mozarta, ali meni je tada nekako pasalo. Kako to obicno biva, link je najvise djelovao upravo na mene. Palo mi je na pamet da ponovim gradivo vezano za posljednje trenutke ovog velikog umjetnika i procitam nekoliko njegovih pisama. Usla sam u knjizaru i pronasla Mozartova pisma....malo

Zbog velikog interesovanja za dokumentarni film iz dva dela, "Sajmište - istorija jednog logora", B92 je odlučio da ovo potresno svedočenje postavi na http://b92.blip.tv kako bi bio dostupan svima.

Trolls (John Bauer, 1915)

Po spoljašnjosti trol se ni po čemu ne izdvaja od ostalih i u gomili ljudi ne možete ga prepoznati. On nije ni lep, ni ružan, nije ni pametan ni glupav, nije ni vredan, a ni lenj. On je prosečan prosek proseka, beskrajno siv i dosadan. Na ulici možete proći kroz njega, a da ga ne primetite. Potpuno je utopljen u svet oko sebe. Od ostalih izdvaja ga jedino bolesna potreba da drugima čini pakost. On diše za to da širi svađu, da remeti mir i sklad. On raste kada učini podlost. Ako uspe da mirnu i skladnu zajednicu zavadi, onda je velik kao planina.

 (za sve je kriv Predrag Brajović)

"...A Hohohond se mršti kao da iz zemlje izvlači
čelične sonde
I nikad ne kaže
Ni "dovde"
Ni "donde".