Na 54. Sajmu knjiga u Beogradu predstavio sam svoju novu knjigu „Moja tetka Coco Chanel". Moram priznati da me je Isidora Bjelica izuzetno iznervirala svojom knjigom „Moj deda Luj Viton". Ta žena je uvek jedan korak ispred mene, ali neće ni ona dugo! Pred vama je odlomak iz moje knjige i kao što ćete primetiti hiljadu puta je bolja neko Isidorina. Uživajte.

Odlomak:

Moje traume iz detinjstva počele su onog trenutka kada sam od oca saznao da mi je Gabrielle Chanel tetka i da je nikada neću upoznati, jer je umrla sedam godina pre mog rođenja. Najviše me je zabolelo to što moj otac i teta Coco nisu bili u najboljim odnosima tako da ni od nasledstva nije bilo ništa. Jedino što mi je ostalo od tete Coco jeste istančani ukus za modu i umetnost, ali na moju veliku žalost taj talenat niko nije umeo da prepozna.

Kada sam ušao u pubertet i kao svaki normalni tinejdžer igrao se maminim cipelama, haljinama i šminkom, u potkrovlju naše kuće našao sam veliku kutiju sa natpisom Chanel skrivenu u starom drvenom ormanu. Otvorio sam je i u njoj je bila mala crna haljina. Suze su mi navrle na oči i glasno sam rekao „Hvala teta Coco što si postojala". Odmah sam skinuo maminu haljinu u kojoj sam se igrao, izvadio malu crnu haljinu iz kutije i obukao je. Kao da je bila pravljena za mene. Samo su mi još falile odgovarajuće crne cipelice, eventualno damske rukavice i šešir. U nadi da ću ih naći počeo sam da preturam po starom ormanu i potkrovlju. Nisam ni bio svestan koliku sam buku pravio niti da se moj otac popeo da vidi ko je pravi. Kada sam ga primetio ukočio sam se od straha, dok me je on gledao i plakao.

Ovo će da zadre u neku stvarno davnu prošlost - al' odnekud moram da počnem.

Godina 1979. Subota. Bojažljivo ulazim u Beograđanku i portiru, koji je očigledno već navikao na takve subotnje susrete, još bojažljivije kažem da bih do „Prekobrojnog časa". Traži mi GSB propusnicu (tada jedini dokument sa slikom koji smo mi, maloletnici, imali), onda nešto važno priča u slušalicu i na kraju me šalje da se pridružim grupi sličnih klinaca koji čekaju pred liftovima.

I tako je počelo moje druženje sa radio talasima...

Po čemu još pamtim tu davnu subotu? Po prvim susretom sa „pravom" miksetom. Mislim, diskoteke su već uveliko šljakale po gradu, kako zvanične, tako i neke poludivlje, po raznim MZ, a u ovim drugim obično su muziku puštali naši drugari, ponosni vlasnici četverokanalnih mikseta... WOW!

Od jutros gledam i slušam dramu onih mučenika što ostadoše zavejani, pa mi ne izlazi iz glave letošnja rečenica jednog starog Sremca. "Jeste, posekli ga, a pitaću i' kad stigne zima, kako će da iziđu iz sela?"

"K'o nekad u osam i sad prodjem ulicom tvojom
I stanem sam pod prozor tvoj.
Ponekad u osam i sad zvizdim ulicom tvojom,
I stanem  sam pod prozor tvoj.”

Postovano i drago drustvo,

Na ovaj odsudni korak-prvenac primorao me je sjajan blog kolege Anfakija. Ovo se moze shvatiti i kao zadzepak njegovom tekstu a i kao fusnota.

Kako sam vec tamo rekao, pre izvesnog vremena skuvao sam i poslao na net dva svoja DJ/radiofonicna miksa, sastavljena iskljucivo od onoga sto je moje matoro uvo ocenilo kao YU DANCE CLASSICS, volumes 1 & 2, buduci da je disko muzika sedamdesetih, kao i dance zanr uopste, neka vrsta mog uzeg muzickog

Da se ne foliramo - odmah priznajem - volim takmičenje za pesmu Evrovizije!

Valjda mi to ostalo kao navika iz detinjstva - šta li, ali baš mi prija da jednom godišnje posvetim veče uživanju u lažnom sjaju i glamuru!

A tek kad počne omiljeni mi deo - glasanje! (Iako odavno unapred znam koje će komšije kojim komšijama da daju 12 poena)

Mislim, volem i eto...

Stoga, dame i gospodo, pozivam vas da zajedno krenemo na malo putešestvije „down the memory lane", štonobi rekli na engleskom...

Daklem, kao mala igrica.

Kačite svoje omiljene pesme sa bivših takmičenja za pesmu Evrovizije. Da ponovim, sa BIVŠIH - ne zanimaju me kladionice i ovogodišnji učesnici.

   Ako hoćeš da upoznaš ljude, da vidiš stvarno kakvi jesu, onda ne izlazi iz kafane. Pre 30-ak godina tašta mi je u nekoliko navrata dobronamerno uputila primedbu, u vidu pitanja „zašto svakog dana moraš u kafanu.„ Moj odgovor je bio iskren „da se vidim sa ljudima i prijateljima, dogovorim posao, saznam ono što sam propustio, odigram koju partiju karata, i naravno, uz sve to, nešto popijem.„ Bilo je tako. Kafana je institucija duše, mesto rasterećenja, oduška, bezbrižnosti, iskrenosti, inventivnosti...na čijim se vratima misao povučena spolja prekida i počinje druga namenjena i važeća samo za taj prostor. U njoj se rađaju specifični odnosi, alkohol nema veze sa tim, u kojima nije bitno ime, reč je neprikosnovena, razgovor otvara začepljene „retorte„ čovek otkriva sebe do srži...a šank pamti nedovršene slučajeve i sledeći put podseća gde se stalo, nutka pomoć kao starije čeljade deci bombonu.

.