Počinjući ovaj tekst četvrti put utvrdio sam da je (bar kad su moje literarne moći u pitanju) nešto patetike neizbežan sastojak.  Olakšavajuće je okolnost da vas neću daviti. 

На јучерашњи дан се родио Данило Киш. Ћале му је био пречански Јудејац, а кева некаква камењарка - како год да обрнеш, камен ође, камен онђе.

Но био је, just like that: solid as a rock, like a rolling stone, with no direction home, или?

вест

аргумент:

nije u redu da mi u Crnoj Gori plaćamo sve tri puta više, dok Crnogorci u Srbiji imaju ista prava kao i državljani Srbije

Od jutros gledam i slušam dramu onih mučenika što ostadoše zavejani, pa mi ne izlazi iz glave letošnja rečenica jednog starog Sremca. "Jeste, posekli ga, a pitaću i' kad stigne zima, kako će da iziđu iz sela?"

Pre neki dan, na jednom od ovdašnjih blogova, pomenuo sam ping-pong. I onda su navrla sećanja u vezi tog predivnog sporta. Stoni tenis iliti ping-pong je u moj život ušao preko sveske. Da, preko sveske, one sa tvrdim koricama. To mi je bio prvi reket. Sto je bio trpezarijski, veliki, onaj na izvlačenje. Umesto mrežice smo koristili kutije od audio kaseta. I bilo je ludo. Nema ko nije testirao ovaj način igre po rođendanima i raznim

 -nešto malo "lokalno-

-Gde si ......(treneru)? Koliko je prošlo da se nismo videli?

* Par godina, Cila ! Jesi´li ovde ili u onim "skandinavskim zemaljama", a i šire "majku ti božiju"?*

-He, he...Soprajz! Ovde sam , kod mojih "ludaka" u Somboru! Sećaš se njih?

*Kako bi mogao da ih zaboravim*

- Daaaa, kakav su (smo) pichvajz pravili kad smo ih vodili na boom , pa kod "česme",pa u "Begeš" na Kleptona, pa...mnogo toga dobrog , pozitivna energija na sve strane, "good old times" i ...
....kullllaža

                                        ( ili fotografija koja nikada nije napravljena )

 (Novi Sad, krajem marta 2016.)

1.

Kiša je počela da pada kao iz kabla kad sam utrčala u pasaž na početku Zmaj Jovine. Dobro je što sam se s prijateljicom dogovorila da se nađemo u Bezecu. Obe oldschool tipovi, mogle smo kao nekad da se dogovorimo da se nađemo kod Miletića, što je tipično novosadski. Pokisle bismo kao miševi. 

Stajala sam u pokrivenom pasažu četvorke naslonjena na zid i otpetljavala kapuljaču iz kragne na jakni, ne bih li kad kiša malo oslabi pretrčala još nekoliko desetina metara do kafića. Da ne uđem unutra  baš k’o pokislo pile. Kišobran sam po običaju zaboravila. Ostao je, i suv suvcat leškario negde u autu.

Blaženi bili pokriveni pasaži Novog Sada i svi oni koji su ih gradili, pomislih. To su putevi koji su uvek suvi.

Ovih dana sam sticajem okolnosti bila u drustvu ljudi koji imaju svoje originalne ideje i koje su sa ovih prostora uspeli da ih proguraju daleko u belom svetu. Svi su ostavili izuzetan utisak na mene i inspirisali me da vam ispricam jednu pricu koja datira iz vremena nekadasnje Jugoslavije.

Proslo je nekoliko godina od Titove smrti, osamdesete se zahuktavaju, na radiu je cesto Majkl Dzekson i      " Bili Dzin ", nose se podvrnute farmerke i starke svih boja.
U to vreme, poneko dolazi u posed cuda tehnike nazvano Spektrum. Pojavljuju se igrice, vreme je Pakmena, drugara