"Ljubav je najbolji, najpodmukliji i najefikasniji instrument socijalne represije" R. V. Fazbinder

Imao sam 13 godina kada je umro Fazbinder. Tada nisam shvatao koliki je to gubitak za kinematografiju. Teško sam se prihvatao filmove koji nisu bili na engleskom jeziku. Mladost - ludost.

A onda je sve nekako došlo spontano. Dok su moji vršnjaci trčali da gledaju američke heroje i filmove katastrofe, ja sam počinjao da upoznajem neke antiheroje i neke druge životne priče.

Otkrivao sam kinematografije Italije, Nemačke, Francuske, Japana... Bio je to jedan potpuno nov i čudesan svet, sasvim različit od onoga što nam je nudila Amerika.

Na svu sreću, tadašnji "javni servis" imao je ljude koji su voleli i poznavali film i koji su nam omogućili da gledamo prave umetnike. Jedan od takvih autentičnih umetnika je bio i Fazbinder.

Svako od nas ima u svom zivotu neku osobu ili vise njih koji su deo naseg zivota u svakom trenutku naseg postojanja. To su one osobe na koje mislimo 20 milisekundi pre nego sto utonemo u san i cija je slika prva pred nasim ocima 20 milisekundi pre nego sto smo definitivno budni. Oni se uvek nalaze u tim nedefinisanim prostorima izmedju jave i sna. To su oni ljudi koji nas vole bezuslovno i koji su tuzni i srecni zajedno sa nama. Oni su svedoci svih nasih uspona i padova i cuvari nasih uspomena. Vrlo cesto poseduju fotografije iz nase daleke proslosti za koje ste zaboravili da su ikada napravljene.