Eartha Mae Kitt (17 Januar, 1927 - 25. Decembar, 2008)

 Da je snimio samo film Bonnie and Clyde bilo bi dovoljno da uđe u filmsku istoriju.

Prenosim vam poziv za projekciju...

Film

„Glas  iz Beograda ‒ Ljubiša Rajić"

na Beldocs festivalu

ponedeljak, 29. april 2013. u 20h ‒ Dvorana Kulturnog centra Beograda
‒ glavna projekcija i razgovor nakon filma ‒

reprizna projekcija: 30. april u 19 h ‒ bioskop Fontana  

Dokumentarni film o jednom posebnom čoveku i o karakteru jednog vremena

Redak je slučaj da umre Čovek

Jer, najteže je  naći Čoveka.

 Pripadnici Gardijske brigade Vojske Srbije i Crne Gore Dražen Milovanović i Dragan Jakovljević ubijeni su 5. oktobra 2004. godine, dok su bili na straži u blizini podzemnog objekta "Karaš" u Topčideru.

Gost autor OtacPoZakonu - Simeun, emailom

...Ovih dana je neka vrsta godišnjice smrti velikog srpskog (crnogorskog) pisca Borislava Pekića (1930-1992). Njega nisam lično poznavao, mada je često dolazio u kuću Miše Davida u Višegradskoj, kad i ja,družeći se sa Mišinim bratom Filipom. Tu se konstantno sastajalo društvo koje su sačinjavali još neafirmisani umetnici: Mirko Kovač, Danilo Kiš, Leonid Šejka, Goran Paskaljević, Borislav Pekić...

Mnogo više sam o njemu saznao od Omilja Glišića,advokata i našeg komšije,čija je sestra Ljiljana,

Ne pamtim da sam za Jovandan sedeo kod kuće.

Sefardi su još polovinom 16. veka počeli da naseljavaju Smederevo, razvijen zanatski i trgovački centar koji je tada bio biskupija. Imalo je 17 rezidencijalnih i dvanaest imenovanih biskupa da bi krajem 20. veka iz titule beogradsko-smederevskih biskupa, na predlog Alojza Turka, bilo izostavljeno Smederevo. Grad je na samom kraju 19. veka imao 6.875 stanovnika, od toga 139 Jevreja.
Eksplozija municije u smederevskoj tvrđavi 5. juna 1941. raznela je sinagogu, jevrejsku mahalu i neznatno dalje katoličku crkvu Katolici su u junu 2006. na temelju starog svetilišta osveštali novu crkvu.

Pre godinu dana je otišla Tanja.

Čini se da je nema mnogo duže od te jedne godine. I da je istovremeno ta godina prošla kao tren.

Čudno je vreme u kome nema nekoga ko je našim vremenima uvek pripadao. Bio tu negde.  Činio se neodvojivim od postojanja. Prosto, bio deo nas i vremena u kome živimo.

I sad ga više nema.

A to je tako nestvarno, iako stvarnost ne laže.

Lažu sećanja koja ne mogu da umru.

Naročito ona poslednja, ona koja odbijaju da se utope u mraku zaborava. I uporno žive u sitnicama. Pomisliš da više nema Tanje, i samo ti bljesne njen osmeh i poluzatvorene od smeha oči. Tako se ne smeju onih kojih nema.

Jutros, sasvim iznenada, umro je general Mile Novaković. U Surduku, selu na obali Dunava. Selo je mislim u opštini Stara Pazova, i general je tamo živeo od kada smo mi Krajišnici proterani iz Hrvatske. Bio sam davno u njegovoj kućici, udaljenoj od naselja, do koje se stizalo poljskkim putem. Pričali smo o svemu i svačemu nekoliko sati. Čak smo se prisetili da je tačka na kojoj živi, a na kojoj smo sedeli tog časa, on, ja i njegov pas, lepi, crno- beli dalmatiner, bila ivica civilizacija, Limes. I smejali se tome.

Mile Novaković je po mnogo osobina bio izuzetan i neobičan