Da je onako kao što bi trebalo da bude, a ne ovako kao što jeste, ja bih danas išla da tražim cveće za Tanjin rođendan. U saksiji, za njen balkon malo veći od osrednje saksije. Onda bih se našla sa drugaricama i išle bismo kod nje na sitne kolače i negojeći slaniš. Pušače bi povremeno isterala na balkon i, sređena za rođendansku priliku, sa finom ešarpom koju bi napravila sama, smejala bi se naokolo, trudeći se da svi imaju sve što im treba. Ovako...

Danas je u Skupštini grada, po treći put stajala njena slika, crno-belog mekanog osmeha, lice do bola poznato i, uprkos trudu da bude posthumno, živo i nedostajuće. Po treći put se okupio neki fini i dobar svet, toliko njih da ponovo nije bilo dovoljno mesta, uprkos dodatim stolicama. Po treći put se stajalo uz zidove, i ljubazno pomicalo tako da i drugi mogu da vide šta se dešava. Po treći put su aplauzi bili duži i energični no što to obično biva na dodelama nagrada. Prosto nisu mogli da stanu.

     Jurošnja vest o smrti Umberta Eka zatekla me je, kako se to obično kaže, potpuno nespremnu. Poslednjih godina, pa i meseci, bio je toliko aktivan, objavljivao knjige i pisao za svoje redovne novinske rubrike, kao da je žurio da što više započetih poslova (a bilo ih je na pretek!) obavi. Nadala sam se da će još dugo biti među nama, da će biti još seminara na kojima ćemo mu mi, njegovi prevodioci, predočavati na kakvim smo slatkim mukama dok prevodimo njegove tekstove...

 

 

'Koliko god da me rastuži poskupljenje toliko me razveseli objašnjenje' (ViB)

Objašnjenje da je Srbiji 'NATO potreban' nije smešno. Tužno je. I izrekao ga je neko ko je pozivao na rat sa vojskom te iste organizacije i ko je tražio da se na određeni način piše o ljudima iz NATO i koji je sve koji su , makar uz maštu, pozitivno

Mutna zora nakon besane noći  uz kišu koja se kao suze niz prozore cedila nagoveštavala je tužan, tmuran dan. Ružan i memljiv, i zato još podesniji za scenografiju onoga što je pisano da se desi i što ima da se zbude. 

I desilo se: Srbija se odrekla divnog čoveka, velikog humaniste, sjajnog privrednika i nenadmašnog ministra, Bratislava Bate Gašića Santosa. Kakav je to čovek, kakav kolos, kakav trudbenik, prijatelj, brat, muž, kolega, naučnik i državnik slušali smo satima od njegovih partijskih drugova i Vučića samog. O njemu i zlikovcima, prostacima, moralnim krpama i čudovištima iz opozicije i medija, vazda žednih krvi takvih mučenika koji bez glasa i hropca stradaju za otadžbinu.

Nemam osećanje mržnje prema vinovnicima Holokausta. Moja baka je pričala retko kada o ovim događajima, a otac nikada. Jedino što je izbacio nemački i mađarski iz upotrebe, i u životu nas nije nikada odveo u svoj rodni grad, Slavonski Brod. Što se samog Muzeja Holokausta tiče, prema njemu imam odnos sakralnog ćutanja. Njegova težina je toliko specifično teška da ni fizika to ne može da utvrdi - 400 megajedinica ljudskog bola? Pošto ne raspolažem vagom za precizno merenje količine ljudske patnje, ja u Jad Vašemu jednostavno - ćutim. Nedavno sam iznenadio, tako, jednog generala, stranca, u gostima. Očekivao je jedan sat političke indoktrinacije. Pošto sam ja prolebdeo kroz muzej, ćuteći, on se začudio i upitao me ko sam, i i odakle sam. Odgovorio sam, да ли се сечаш како било нам је пре, после свега, ша сад остало нам је, мој Београде...  odgovorio sam, Bege, naravno. Mi smo slobodarski tip ljudi, a ne indoktrinatorski.

Да нас ране више боле

него зуце иза школе 

него звуци оне строфе кад сам морао да одем

Ал' сад сам опет овде

ал' све нам се изгубило

посекли су кестен где сам некад тебе љубио

Не миришу липе

нема старе виолине

нема Циганина седог да за моју тугу брине; 

pomislio sam u sebi dok su generalove reči usiljene ljubaznosti bledele u bezvučju učiteljske metode u meni, koju sam odabrao za rad sa narodom koji denacifikaciju nikada osetio nije...

Satirična emisija „MUĆNI GLAVOM" posle više od 13 godina neprekidnog emitovanja bez obrazloženja

 

Sećanje na holokaust. Na stravu i bruku ljudskog roda, na vreme neljudi sakriveno iza grčke reči koja označava onog ko je spaljen. Posle vremena zveri, ta reč se šire koristi za genocid, istrebljivanje Roma, Slovena i Jevreja, ali zbog stravičnog, višemilionskog broja jevrejskih žrtava, mahom se vezuje za ovaj, kroz dugu istoriju sveta, proganjani narod.

Povodom Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta naš gost bloger je Džejms Mej (James May), koji radi na projektu "Portreti i sećanja Jevrejske zajednice Srbije pre Holokausta"

 

Dan sećanja na žrtve Holokausta, 27. januar, je dan kada ceo svet obeležava godišnjicu oslobođenja koncentracionog logora Aušvic-Birkenau, koji su sovjetski vojnici oslobodili 1945. godine.

Pre 12 meseci, povodom istog događaja, pisao sam blog  o naporima 

Nerazumni i neshvatljivi potez aktuelnog samodršca da se opet ide na tzv. vanredne parlamentarne izbore još jedan je porazni dokaz da srpska politička klasa NE ZNA i NE UME da vlada. Da nije sposobna da jednu državu na teritoriji Evrope (pre)uredi u pravnu tvorevinu i ekonomski prosperitetno društvo.

Pre svega zato što neće ili ne želi