Nazivi Beogradskih ulica su putokaz u urbanoj mapi grada, po njima se pamti i  prepoznaje grad. Mreža nazvanih ulica čini mentalnu mapu grada, virtuelnu kartu Beograda koju građani nose sa sobom, svako memoriše svoju i onda se osećaju kao kod kuće. Odvajkada, imenovanjem ulica odaje se počast izuzetno zaslužnim ličnostima, obeležava se istorijski događaj ili neki važan datum.

Nazivi ulica u svakodnevnici su znaci po kojima se građani snalaze u gradu, mogu drugima objasniti gde stanuju, odrediti mesto ljubavnog sastanka ali i da poštar može da im isporuči pismo ili penziju. Preko naziva ulica može se čitati i prepoznavati istorija grada. U Beogradu to nije uvek slučaj, jer je Beograd lociran na mestu koje nije moglo ostati po strani, trajao je u burnim vremenima i bio svedok mnogih promena sve do danas. Menjali su se vladari i svaki je imao želju, ali i moć, da briše neke delove istorije grada, posebno one koji mu nisu bili po volji, da uspostavlja svoje viđenje istorije, dorađuje predhodnu, započinje svoju ili vraća u život događaje iz nametnutog zaborava. Česta promena imena ulica menja ne samo istorijsku matricu, već i mentalnu mapu grada, kulturu memorije, pa građani pored ostalih planetarnih problema i ovim činom bivaju dodatno dezorijentisani i zbunjeni.

Iskreno sam potresen. Prisećam se nezaboravnih momenata, druženja, koncerata...

 Koncert sa Sextetom na Kolarcu 1982 imao je neočekivanu predigru. Čekao sam Clarka na aerodromu. Svi putnici sa tog leta su prošli, ali  njega nije bilo. Dolazio je sa suprugom Holanđankom, pa sam imao buket cveća za damu.

Nakon nekog vremena pojavila se gospođa koja je pitala da li neko čeka Clarka. Kada sam rekao da sam to ja, rekla je da on neće doći. Odnosno da je stigao, ali neće da napusti aerodrom, jer se interesuje za prvi mogući let ka nekom gradu u Evropi. Objasnila

мислим да је јасно да је неодлазак или одлазак на инаугурацију хрватске председнице ствар симболике. та симболика може бити везана за добросуседске односе, може бити порука подсећања на лоше у односима две државе и два народа. србија је могла елегантно и да се не појави на инаугурацији јер је истог дана државни празник републике.

Pre pet godina sam pisao o Starom sajmištu, pisao sam i pre dve godine, pa eto tog teksta, opet da podsetim jer se u međuvremenu ništa tu nije dogodilo. Gradonačelnik Beograda je neki dan rekao da se na uređenju Starog sajmišta radi i da će uskoro tu nešto da se dogodi, pa ako tako zaista bude grad će odužiti svoj dug prema ovom prostoru i onima koji su odatle otišli u smrt. To je dobra vest. 

U stvari, ne sećam se kakvo je bilo to jutro.

Sećam se samo da je bila jesen osamdeset i neke i da je jedan drag mi dečak na gitari svirao tu Keminu pesmu. Bio je jako tužan, raskinuo sa tadašnjom curom, a mi, neosetljivi, stalno ga moljakali da opet svira...

I svirao nam je.

A onda je došlo vreme da se "poraste".

Posle fakuleteta je otišao u Derventu da radi.

Sreli smo se samo još jednom, baš pre nego što je izbio haos, reče mi da ima dve ćere i da sad svira neke druge Kemine pesme.

I to je bilo to.

Više se nismo videli. Niko od društva nije znao da mi kaže šta se devedesetih sa njim dogodilo.

Ostalo je samo sećanje...

Zahvaljujući majstoru.

Rasčlanio kako ja hoću, može mi se! Kad je već tako, hajde da krenem od Pol. Kako bih ukratko opisao muški pol? Jednostavno, u vlas isto kao Ilija Čvorović: To su neki čobani budale!

Ko bi se ako ne čobanin budala, Ikara kao eklatantan primer neću ni pomenuti, u ovom slučaju drug Kolumbo, upustio u potragu za Indijom na zapadu, na tri orahove ljuske i još im nadenuo milozvučna imena:  Niña , Pinta i

Једнa од „бон-тон" порука која се код мене никако није примила, јесте она о негледању у људе. Збиља, неотесано је, али када немам другу преокупацију не могу да не гледам и не видим лица на улици, у аутобусу... (Нешто међу људима и у људима тражим, можда и не знам шта.)