Ove godine se obeležava 80 godina od rođenja velikog pisca i velikog čoveka Borislava Pekića. Ovog meseca je i 18 godina od kada nas je napustio. Meni je Pekić uvek bio najomiljeniji pisac. Uvek imam bar jednu njegovu knjigu pored kreveta, za uveče pred spavanje. "Besnilo" ne znam ni sam koliko puta sam pročitao. O ostalim delima i da ne govorim.

Razlog ovog posta je blog koji je postavila njegova žena, gospođa Ljiljana i zbog čega sam joj neizmerno zahvalan. Želeo sam sa vama da podelim ovaj prijatan kutak u nadi da ćete se i vi tamo lepo osećati.

Obavezno posetite blog http://borislavpekic.blogspot.com/

 

 

 

 

 

 

Nažalost do gospođe Ljiljane nisam uspeo da dođem da bih je zamolio za dopuštenje da ovde objavim bar jedan tekst od mnogih koje možete naći na blogu. Nadam se da će mi gospođa Ljiljana oprostiti što ću jedan tekst sa bloga preneti ovde.

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

AFE­RE, I KAKO IH STE­ĆI

Pustite me odmah i prvo da malo jadikujem. I da pozajmim naslov od Tina*, jer sam od silne zlovolje u totalnoj inspirativnoj blokadi što se tiče  blogovanja. Poslednji pljuskovi i poplave su dolili kap u prepunu čašu, i moj pogled na natopljenu baštu koja je nesalomivo i nenad*ebivo leglo komaraca, baca me u odvratan bedak, tako da moram da se izjadam, iako sam u prošlom javljanju odolela tom iskušenju. Možda će još nešto biti od ovog leta, ali ja se osećam tako kao da je već prošlo, i da je sve propalo.

U Komižu sam otišao uz pomoć Petra Lukovića. On je naime znao broj telefona Zorana Franičevića koji se, pošto su ga iz političkih razloga oterali iz Poleta, oženio komiškom devojkom i nastanio kod njenih na Visu. Tako da mi je Pera dao Zoranov broj; Zoran mi je dao telefon ambulante i deset dana kasnije ja sam se sa jednom torbom prtljaga i sa nekoliko baba u crnini iskrcavao iz trajekta na relaciji Split – Vis, na mol bez igde ikoga. Žene u crnom u sekundi su netragom nestale zajedno sa svojim svežnjevima. Bila je poslednja nedelja maja, sunčan dan. Na obližnjem kamenom zidu

Tomislav Gotovac (alias Antonio G. Lauer) nije bio sa ovog sveta. On je u Umetnost i u Život naprosto došetao iz nekog filma, interžanrovskog, godarovski haotičnog... Odrastavši i duhovno i intelektualno se formirajući na filmu, stripu, džezu i teatru čitavo svoje postojanje posvetio je umetnosti ― baš kao što je i sada, strukturalistički promišljeno, podjednako filmski, odšetao natrag. Uostalom, čitavog života sve fenomene sveta koji ga je okruživao, posebno fenomene umetnosti, Gotovac je lakonski objašnjavao rečenicom: Sve je to Movie...

Za  Toma Gotovca u filmu najbitnija je bila atmosfera, u umetnosti ― istina. U centru pažnje arta kog je stvarao nalazio se sam umetnik, odnosno njegova potreba da se žive vlastiti snovi, potreba da se ideali učine dostupnim i mogućim: Nisam pravio razliku između života i filma...

Odgledah sinoć HRTV seriju pod gornjim naslovom i slobodno je mogu preporučiti od srca i onim koji slovensku (dojučerašnju) braću smatraju ovakvim i onakvim, ili još gorim (kao uostalom sve one koji nisu Srbi).

U četiri nastavka sa početkom Titove sahrane i zadnjih živih scena režiser nas vodi u prošlost bombastim najavama da je reč o "osobi" koja je bila poznata pod ni manje ni više od 80 različitih imena (?!) koja je kako reče moderator bila neprikosnoveni gospodar Jugoslavije.

Naslikaše i Stjepana Radića kao žrtvu srpskih nacionalista (što

 

Primivši vest o smrti Bogdana Bogdanovića (Beograd, 1922 - Beč, 2010), pišem svoja sećanja na njega, kao kratke rezove, unapred znajući da će to biti malo i nedovoljno da mu se odužim. Pružio mi je veliki podsticaj kada sam počinjao da se formiram kao umetnik, a kasnije mi je pomogao u radu kada mi je bilo teško i kada sam imao velike dileme.

Bila je 1992. godina, ratna histerija, nacional-šovinističko ludilo u punom jeku. Imao sam nepunih 18 godina i bio zanesen poezijom. Tada mi je izašla zbirka »Rusija« u kojoj sam jednu pesmu posvetio Bogdanu Bogdanoviću, pošto su na mene snažno delovale priče o njemu i njegovom intelektu i radu, koje sam slušao od svog ujaka i prvog umetničkog mentora Dušana Popovića.

Čuvši preko radija najavu tribine Beogradskog kruga u Domu omladine, u kojoj učestvuje Bogdan Bogdanović, sakupio sam hrabrosti da tamo odem i da čuvenom profesoru poklonim primerak moje knjižice.

Mogu li se, u Beogradu i Srbiji, na prste jedne ruke nabrojati ljudi, poput Bogdana Bogdanovića, antifašiste, profesora, umetnika, humaniste, gradonačelnika Beograda... Pa ipak jedva da se našlo mesta za vest da je u toj i toj godini, preminuo u Beču. Možda zato što je bio redak, možda zato što je u II svetskom ratu, kao antifašista bio na strani partizana, možda zato što je bio humanista, možda zato što je bio kreativan, možda zato što su ga studenti voleli, možda zato što je bio gradonačelnik Beograda - kao rođeni Beograđanin, možda zato što se suprotstavio SANU i dao ostavku na članstvo, možda zato što se suprotstavio velikom Slobi, možda zato što ga je svet priznavao i uvažavao, možda zato što je radio i stvarao do poslednjeg trenutka...

Ili je sve tako jer su ga iz Srbije oterali oni koji su, svojevremeno, na vratima njegovog stana u Beogradu ispisivali crvenim slovima “Ustašo”. Hoće li mu neko, bar danas, reći : “Izvini Bogdane i hvala ti na svemu”

 

 

 

 

 

Biografija (B92)

PUSTO OSTRVO

Pošto sam suviše zahtevao od kapetana broda kojim sam putovao, iskrcan sam na jednom pustom ostrvu. Dali su mi namirnica za petnaest dana ili petnaest godina (to nikada nisam uspeo sa sigurnošću da utvrdim), naoružanje i municiju (uključivši i atomske bombe), i dopustili su mi da sa broda ponesem jednu knjigu i jednu ploču.Izabrao sam Don Kihota i Orfeja. Valja objasniti zašto. Trebalo je da živim sam, i u mmiru, ako je to moguće. Trebalo je puno da radim i da mi što manje stvari odvlače pažnju. Nema bolje knjige nego što je Don Kihot, od koje se dobro nasmeje a u njoj je i nepostojeća Dulcineja, i Orfej, od koje se plače i u kojoj je umrla Euridika. Ovim namernim odsustvom ja sam ispunio svoje beskrajne noći.

 

Usekla mi se u pamcenje ta slika
crnpurastog u belom odelu…

Od tada sam instiktivno spasavala
jednog crnpurastog,
u belom odelu,
od sebe samog,
u sred zime,
kad mu vreme nije.
Samo sto krv
nije bila njegova…

„Gde si nasla ovog?
Na Bajlonijevoj pijaci?
Na odeljenju za sir&kajmak?“
„…I jaja,“ rekoh.
Pomogla sam mu
da odleti u (sedmo) nebo,
avionom, doduse,
i da se nikad ne vrati.
Pravi Ser zna
kad vise povratka
nema.

Spasavala sam
jednog crnpurastog,